Život i još ponešto

Ne vidi kamila svoju grbu…

“Ne bi one sramote sebi, nema šamse (ovo m nije opaska). Ej to kuhinjske krpe ne pegla, a šepuri se u cvijetnim haljinama. Ja brate ispeglam sve. Nedo Bog dođe mi ko u goste, ja za treću ladicu, kad tam kuhinjske krpe izgužvane. Zemlja da me proguta, u oči više ne bi mogla da ih pogledam. Tobejarabi, ono žena? Peksin jedan! Još joj se i ona mačketina vucara po kući. Ko zna šta može prenijet od boleščurina. A mi radne i poštene žene, crkavamo, niko da nam hvala kaže, a nakima se pokloni uzimaju, naki tortu danas za rođendan dobiše? Meni za moj niko kave ispeko nije, već mi se uvalili svi čojkovi pa de ih služi. Famelija su pa šutim, niko za svog ne voli loše čut. Donijeli nekakvu bombonjeru i po kile kave, a 100 maraka požderali i popili. Još košpe gulili pa mi sav tepih uhelaćili. Djeverov sin mi po krevetu ko jarac skako, a curica šta je sve radila… De ti meni reci zar ovo nisu znaci kijameta? Nije život pošten. Nije nikad ni bio! Sve kupovno na stolu, nisu ona djeca sarme nikad probala. Ima više oni krema u kupatilu neg dasaka u glavi. Izbrojila sam osam oni veliki mirisa francuski imena u ogledalu što je izložila. Sve su joj to braća poslala, sigurno. Njemačka to dotira.”

Ubacuje se ova druga :” Sve si upravu. Imamo sve istu platu, a ona se nako gotivi. Vidjel ti nolku toru, kupovnu? Ako si žena ženom trebala si napravit tortu, da si znala, al ne zna, ne zna! Ništa to nije naučilo osim da se cifra. Ja svoj nisam ni slavila, nisam imala kad. Da salate pravi ko mi, ne bi bilo oni noktiju noliki. Da je ko ja juče peglala četri sata, pa krpe dovela u red, ne bi se mogla od bolova u nogama natakarit na one štiklurine. I za koga se ima sređivat? Udata je. A tek onaj jadničak od čovjeka, u nju gleda ko amerikanci u kip slobode. E moja Fadila, koji njoj hodža nakog sredi? Da joj je onaj moj pa da joj jednu vaspitnu da po njuški… Zašto uvijek dobra kost padne pred lošeg cuku?”

Dotične uđoše u neki autobus i nestadoše u sparini junskog dana zajedno sa svojim poganim jezicima. Odoše onim muževima vaspitačima što su se izvalili na kauču ko ona mačka što navodno prenosi boleščurine. Odoše svojim ispeglanim krpama i svježe opranim galonima za buduće salate. Odoše da glume savršene žene u ovom životnom nevremenu.

A što se tiče one kamile s početka priče budite sigurni da vidi jašta svoju grbu, u onom velikom ogledalu za selfije, ali ignoriše, gleda iz drugog ugla, udari neke moćne efekte. Nekako su tuđe grbe uvijek bile brdovitije, preglednije i oku prirodnije. Jer život vam se uvijek svede na ono što sami od njega napravite, kuhinjskom krpom ili šminkom, svejedno, princip je isti!

Objavio

rapunzelstar1

Ja sam jedna zlatokosa bosanka koja je odlučila opisati svoje djetinjstvo, uspone i padove i sve ono što me život naučio kroz priče. Tu sam da motivišem, nasmijem do suza, a ponekad i rasplačem. Moje priče su istinte jer pored ovoliko istine nemam kad da izmišljam, a i kad izmislim to će biti istina jer sam ja izmislila. Ostalo što vas zanima o meni pročitajte u pričama!

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s