Muzej nostalgije

Najdraža stvar na svijetu mi je bila kada rođaka, brata i mene čuva djed. Rođak i ja smo bili školarci, premazani svim bojama sa biografijom punom nestašluka kojim smo se hvalili na sva zvona tek kad nam je rodni list ozbiljno požutio. Baba je otišla u grad da proda orase i jaja jer se približavao Bajram. Ona je bila slatkorječiva i u prodaji je bila svoj na svom, mada je taj svoj talenat uvijek minimizirala i negirala. Radovali smo se slancima koje je ona kupovala u pekari na Brčanskoj Malti.

Djed je bio veoma popustljiv i uvijek je nešto raduckao oko kuće, što je nama omogućavalo da se uvučemo u njihovu spavaću sobu i skačemo do mile volje po onom ogromnom krevetu kupljenom nekad davno u firmi Konjuh i skupa sa ormarom, dva noćna stolića i ogledalom otplaćivanom na kredit par godina. Kada nam je skakanje dosadilo brisali smo rukavima znoj sa čela i jedva dolazili do daha. Uzeli smo po jastuk sa velikog kreveta i vratili se u dnevnu sobu. Uhvatili smo jastuk za vrhove i tukli se do mile volje mekanim, pernatim jastucima. Djed je bio takav da mu melodija naše cike i vriske uopšte nije smetala. Reagovao je jedino kad plačemo. Puštao nas je da budemo djeca i poštovao je djetinjstvo možda zato što on kao siroče nije imao kada biti dijete.

Vrijeme bez babe smo konstruktivno trošili i mlatili jedni druge onim jastucima koji su bili veliki kao šoferšajba. Jedan jastuk nas nije izdržao, šavovi su popustili pod silom djetinjstva i soba se začas napunila perjem. Usisivač nismo imali i osjetio se miris batina u zraku. Zvali smo djeda i znali smo da će on sve to nekako riješiti bez galame. Kada je vidio našeg djetinjstva djelo, samo je slegao ramenima i počeo kupiti perje lopaticom i metlom, a mi rukama. Kada je najveća hrpa pokupljena ostatak smo morali kupiti pero po pero. Dva sata smo sanirali štetu. Jedva smo našli iglu i konac jer ih je baba ostavila na sigurno da se ne izgube. Djed je zašio onaj jastuk kada smo vratili perje u njega.

Taman smo završili kada se baba ukazala na vratima. Slanci su izvirivali iz kese i mi smo se obradovali, a ona se nakon dva koraka počela ozbiljno ljutiti. Ništa nam nije bilo jasno. Pogledala je djeda i rekla: “Što ih nisi pazio, vidiš da su kokoši upuštali u kuću?” Sav žar i ljutinu iz očiju je preselila pogledom prema mlijeku na kraju plata po kojem je plivalo perje. Pola kajmaka je falilo i baš tu su se nekako našlo nekoliko peruški ito onih najvećih. To nam je promaklo. Mi djeca smo pokušali reći da to nije od kokoški, a ona je rekla da je ne pravimo budalom. Djed ju je pokornički pogledao i rekao: “Izvini Marija, hajde da nam metnem kavu, ubuduće ću ih bolje paziti, a i znaš kakve su kokoši…” Ona je bila još ljuća kada je pomenuo kafu i brojala je bez prestanka jer će danas piti crnu kafu, a ne bijelu sa onim debelim, varenim kajmakom.

Linija manjeg otpora često vodi u minsko polje, ali zna djed da se u životu i u braku mora malo i kroz minirano. Izvinjenja su mu svakako bolje pristajala nego objašnjenja koja se moraju ozidati lažima. Kako god, hvala mu za nezaboravno djetinjstvo i sve batine koje smo zaslužili, a nismo dobili jer nas je od njih spasio svojim metodama.

Objavio

rapunzelstar1

Ja sam jedna zlatokosa bosanka koja je odlučila opisati svoje djetinjstvo, uspone i padove i sve ono što me život naučio kroz priče. Tu sam da motivišem, nasmijem do suza, a ponekad i rasplačem. Moje priče su istinte jer pored ovoliko istine nemam kad da izmišljam, a i kad izmislim to će biti istina jer sam ja izmislila. Ostalo što vas zanima o meni pročitajte u pričama!