Svadba

Mi smo bili čokoladna generacija. Stariji su nam kada dolaze u goste donosili čokolade koje su naše mame vješto krile. Kada dobijemo kakvu voćku nismo bili baš najsretniji, ali smo se ipak kulturno zahvaljivali. Najveće cicije su nam uvijek govorile da se poklonu ne gleda u zube i ko nije zahvalan na orahu neće biti ni na tovaru. Pravili smo se da su upravu, ali nam je bilo jasno po veličini njihove kuće i veličini plate čija se cifra vukla od usta do usta po selu da oni ustvari cijepaju dlaku na četvero. Novac nam je bio ograničen na pola marke dnevno kada idemo u školu, taman za sendvič i nikad nam se nije davao unaprijed za čitavu sedmicu. Pili smo sok na razmućivanje koji smo nosili od kuće. Cijenili smo sitnice i radovali se rođendanima naših drugara kada smo bili čašćeni bombonama. Rasli smo i naša tijela su se oblikovala pod dejstvom godina, izduživala i odbacivala najljepše patike koje posjedujemo. Bili smo pred vratima srednjih škola, snova o tome šta ćemo biti kada porastemo i neki od nas su na budućnost uveliko gledali preko žige cigarete maznute iz očeve ili majčine kutije.

Raspust između osnovne i srednje škole je obilježila svadba u susjednom selu. Moja dva druga, inače braća blizanci, su bili zaduženi da sa okićenom pljoskom punom šljivovice i spiskom zvanica idu i pozivaju ljude sa spiska. Tada nije bilo pozivnica i svadbe su se pravile na najravnijem terenu kod kuće ispod ogromnog šatora. Aščije su bile najjače i najsposobnije osobe iz komšiluka koje za taj rad nisu dobijale nikakvu naknadu osim one u hrani i piću. I krenu oni polako sa onom pljoskom, a napolju upeklo. Čim te čovjek vidi sa pljoskom zna odmah što si došao, ogrne te novim peškirom, nazdravi i da koju paru. Osladiše se njima pare. Neko pet, neko deset, neko dvije marke, one cicije ništa, ali skupi se fina svotica za kratko vrijeme. Čitava naša ekipa je imala koristi od te svadbe. Svi smo popili po red bull, većina nas po prvi put u životu, pojeli sladoleda i sladoleda i pazarili po prodavnici sve šarene gluposti ne pitajući za cijenu. Koji je to božanski osjećaj tad bio. Nestade para za dva dana. Opet smo prešli na sok mutikašu. Jedan od braće je skovao pakleni plan. Odlučio je onaj spisak malo revidirati i proširiti. Dodao još tridesetak zvanica ne vodeći računa o tome da li je mladoženja u dobrim odnosima sa zvanicom. Nabraše se pare za par sati i opet smo bili bogati. Predloži onaj drugi brat da se napravi još jedan spisak, ali ovaj put stranaca koji su došli na godišnji i koji neće moći ostati do svadbe, a puni su para i daće svakako na pljosku. Načini se i taj spisak. Inostrani novac je punio budžet. Pušači nisu više krali koju sarajevsku drinu od roditelja već se pušio marlboro crveni i pio se red bull ko voda. Sumnjivo nam bilo što noću nismo mogli zaspati. I tako smo mi čitavu sedmicu dana bili gospoda koja je okusila hljeb ovaj red bull bez motike. Kada je nestalo novca opet se pravio novi spisak. Pozivani su stariji ljudi za koje su njih dvojica bili sigurni da neće doći upravo zbog godina. I tako i bi. Nisu se vječno mogli praviti spiskovi, a novac je brzo isčezao. Vratili smo se svojoj svakodnevnici i imali lijepe uspomene.

Prije svadbe su mladoženji tajne zvanice zahvaljivale na pozivu kada su ga sretali u putu, ali on ni slutio nije o čemu se radi i mislio je da je u pitanju nabijanje na nos jer nisu pozvani. Na dan svadbe je počelo pristizati ljudi više nego što je bilo planirano pa se mobilisalo još aščija i donijeli svi stolovi iz komšiluka. Tražilo se jagnje više za ražnja. Mladoženjina majka je paničila i letio joj je pogled po svim onim ljudima što su joj se gurali ispred kuće. Atmosfera je bila slavljenička, a na kapiji se ukazao i dajdža s kojim mladoženjini nisu pričali dvadeset godina. Oproštene su teške riječi uz šargiju, čaše su bile u zraku, alkohol se sukobljavao sa visokim temperaturama, a ruke su se čvrsto držale u kolu. Oženi se naš komšija iz susjednog sela, a neki stranci su maksuz došli na svadbu. I danas dan se priča da nikad pod Majevicom veselije, višeljudnije i bolje svadbe nije bilo. Mladoženja je nakon par dana postrojio one naše blizance i morali su priznati sva friziranja spiska. On im nije zamjerio, ali su od oca, koji i danas dan prepričava kako su mu se sinovi pokvarili nakon prvih deset maraka, dobili finih batina vojničkim kajšem. Nikad ih više niko nije angažovao da zovu ljude na bilo kakvo slavlje. Kolektivna šteta! Lekcija koju smo svi naučili- Lako je doći do novca, ali ga je teško sačuvati!

Objavio

rapunzelstar1

Ja sam jedna zlatokosa bosanka koja je odlučila opisati svoje djetinjstvo, uspone i padove i sve ono što me život naučio kroz priče. Tu sam da motivišem, nasmijem do suza, a ponekad i rasplačem. Moje priče su istinte jer pored ovoliko istine nemam kad da izmišljam, a i kad izmislim to će biti istina jer sam ja izmislila. Ostalo što vas zanima o meni pročitajte u pričama!