E moj Gršo, ti bez matere i oca postade insan,a ja pored oba živa roditelja hajvan

Majka mu je umrla kada je imao osam godina, a otac četri godine nakon nje. Bez roditelja i jasnih životnih putokaza sa krvoločnom sudbinom ostade jedan dvanasetogodišnjak sam na svijetu. Gotovo svaka priča koja počne ovako obećava sigurnu stramputicu, poročan život, koju kapljicu više, razne sukobe sa zakonom i rđav karakter koji je problem i vlasniku karaktera i svima oko njega. Moj dvanaestogodišnjak je i ovaj put izuzetak i postao je sve suprotno. Radio je naporno, pridobio naklonost i ljubav čak i onih prijekih ljudi koje bih ja bez bismile poslala u tri lijepe pa puklo kud puklo. Bio je cijenjen po vrsnom majstorluku, blagoj naravi i onoj prostoj dobroti kojom se nikad nije hvalio i koja se po njemu uvijek podrazumijevala. Oženio se, dobio djecu i mene kao prvo unuče, otišao u penziju, a dvedest godina nakon penzije i na onaj svijet. I ne treba mi godišnjica njegove smrti u februaru ni njegov rođendan u martu ni Uskrs u aprilu da bih ga se sjetila. On je tu u mislima i pričama svaki dan. Ponekad u osmijehu, ponekad u suzama, zavisi na koju me stranu srce odvuče tog dana.

Naš narod vjeruje da dijete poprima osobine krštenog kuma. Jedan čovjek je pokumio mog djeda upravo radi toga i kad god je dolazio u goste ponavljao je priču koju smo slušali pažljivo iako smo znali ishod:”Moj Gršune, porodi mi se žena. Znaš ti kakav sam ja. Malo me pokvarili moji parama, malo društvo, a malo sam se sam pokvario. Kad zađeš u godine, to si što si. Star se konj ne uči jahanju. I kontam kad sam ja već hajvan kakav jesam, de da mi dijete bude eto tako ko ti. I tako smo ja i ti Gršo, postali kumovi. Kad ti kažem svako ko te pokumio, pokumio te jer je htio da mu dijete bude ko ti. Ko kaže suprotno laže, obraza mi. A i kud ćeš većeg poštovanja od toga.” Popi kumašin čašicu naiskap, obliza usne, nasu sebi još jednu iz servisa i nastavi:” Raste ono moje maksumče, pa po liku sve liči na mater, a po ponašanju na mene. To se od malena svađa, ubi drugu djecu, šta je sve pripetih krava pustio i šta je zijana napravio dok nije pošo u školu, a kad je pošo u školu još gori posto. Pokojnu Antinicu je do ludila dovodio svojim djelima. Reče mi Antinica u jednoj svađi da od zla roda ne treba ni poroda. Za srce me ujela. Isti ja posto. Od batina postajo još gori. Propušio se, propio i prokurvo čim mu se ukazala prva dlaka na bradi. Moj Gršo, ti bez matere i oca posto insan, ja sa oba živa roditelja hajvan. Eto šta ti je život. Ženu sam krivio godinama što nam je sin isti ja, a ako ne i gori. Šta sam svađa u kući tim krivnjama ja napravio ni Trobog mi neće oprostit. Al mi drago što smo kumovi.” Bila nam je zanimljiva iskrenost ovog kuma hajvana i njemačke čokolade koje je donosio nama unučadima. Mi smo shvatili da je kumu lijepo biti hajvan i da on ustvari i ne želi to da promijeni, ali zna kako je ostalima s njim pa nije htio sa sinom prolaziti sve ono što su ostali prošli s njim.

Penzija koja je došla nakon rata, djedu nije teško pala jer je on imao milion mini ciljeva koji su zahtijevali rad, red i disciplinu. Proširio je svoj stočni fond, sve oko kuće je blistalo, radio je privatno i upoznavao nove ljude, činio je mala čudesa u građevinskom smislu i ljudi kojima je radio su bili prezadovoljni. Sa penzijom se polako u život uvlačila i starost, a sa starošću se na srce nakačila valvularna bolest od koje je srce nepravilno poskakivalo u predjelu grudi gdje je radno odijelo imalo onaj veliki džep u kojem je djed imao grafitnu olovku i metar. Pritisak je postajao visočiji, djed sve niži i niži, krv gušća, a mrene su nastanile oči. Zdravstvena knjižica se u rukama češće držala nego šolja kafe u kojoj je plutao vareni kajmak, a doktora smo viđali često kao i ukućane. U našoj ambulanti su se svi međusobno poznavali, a djed je uvijek pitao ostale šta ima. Odgovor na to pitanje je djedu pružao sasvim dovoljno informacija i nikad nije navaljivao na ljude sa namjerom da sazna njihov razlog posjete ambulanti. Znam da mu je bilo drago što idem s njim doktoru i što ne mora sam prolaziti kroz naš cirkus od zdrvastvenog sistema.

Baba je za razliku od njega bila zdrava i nikad nije ni vidjela ambulantu iznutra. Jednom prilikom ga je porodični doktor pitao:” Djede, jel ti živa baba?” Djed ga je ošinuo pogledom i rekao:” Šta je tebi doktore, ja sam trideset sedmo godište, otkud meni baba, bolan ne bio, ja nijedne babe nisam zapamtio, ni sa majčine ni sa očeve strane.” Mene je obuzeo smijeh koji nisam mogla savladati, a doktor je preformulisao pitanje u: “Jel ti žena živa?” I nadživjela je baba djeda. Još uvijek nema kartona u ambulanti. Skoro je u posjeti bio onaj kum, pio naiskap rakiju za djedovu dušu i opet pričao onu priču o kumstvu, sinu koji je ko zla para i djedovoj dobroti. Baba je rekla:” Da me je barem jednom izdalego, da mi je barem jednom opsovo mater, lakše bi ga prebolila.” Obadvoje pogledaše u djedovu sliku na zidu i uzdahnuše.

Objavio

rapunzelstar1

Ja sam jedna zlatokosa bosanka koja je odlučila opisati svoje djetinjstvo, uspone i padove i sve ono što me život naučio kroz priče. Tu sam da motivišem, nasmijem do suza, a ponekad i rasplačem. Moje priče su istinte jer pored ovoliko istine nemam kad da izmišljam, a i kad izmislim to će biti istina jer sam ja izmislila. Ostalo što vas zanima o meni pročitajte u pričama!

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s