Lubenica

Moje mašte djelo

Devedeset prva, ljeto, upeko zvjezdan toliko da je u deset ujutro čak i meni, koja obožavam vrućinu, prevruće. Nekako sam ubijedila babu da i mene povede na pijacu. Pola sata sam joj navodila razloge zbog kojih i ja trebam ići s njom. Imala sam četiri godine i četristo validnih, dječijih argumenata na koje je ona odmahivala glavom. Klela sam se svim i svačim da ću stvarno, ali ono baš stvarno biti dijete za primjer. Toliko sam se uživjela u to da ću biti dobra da sam zamalo to i ispunila. I pristane ona, nevoljko doduše, ali pristanak je pristanak sa svim svojim mogućim dobrim i lošim ishodima. Zaprijetila mi je da me neće nositi ni metar. Stala je kao oficir ispred mene i počela: “Torba mi je ionako preteška. Ima u njoj deset kila. Ako ćeš hodati ideš, a ako nećeš bolje ti je da se sad predomisliš i ostaneš kod kuće. Sa mnom ti ne vrijede suze. Ako ne budeš dobra, ostaviću te u Tuzli pa ti vidi. Stajaćeš sa mnom da ovo rasprodamo i čekaćeš dok sve ne prodam. Kad se budemo vraćale kući možda ti kupim sladoled.” Na sve sam pristala. Ionako sam odlučila da ću po svom kada dođemo u Tuzlu. Tad će biti kasno. Kad se budemo vraćale kući onda ću se izvinjavati. Sve sam ja smislila.

Došle smo na pijacu. Prva stvar koju sam primijetila bile su nekakve ogrlice koje sam željela po svaku cijenu. Babu je bilo sramota koliko sam jaukala i pokušala mi je objasniti da je to hrana, a ne ukras. Prišla je neka žena koja očigledno poznaje babu, pitala čija sam i rekla da sam razmaženo derište. Sa usana mi se omaklo jasno i glasno marš. Čovjek koji je prodavao te ogrlice se glasno nasmijao, pomilovao me po glavi, odmjerio onu što me nazva derištem i poklonio mi ogrlicu. Omotala sam je dvaput i stavila na vrat. Okice su mi se caklile, a suze veoma brzo presušile. Baba je bila ljuta ko ris.

Došle smo do tezge gdje su bile neke žene, babine drugarice. Ona je vadila sireve, kajmak i kupine. Raspričala se s njima kao sa najrođenijima i meni je sav taj razgovor bio dosadan. Čovjek koji je prodavao lubenice na tezgi preko puta me pitao jesam li ja mršnula Bilju. Ponosno rekoh da jesam. Znam da mi ne ginu batine kod kuće, osim ako ne ubijedim babu da me ne kaže roditeljima, ali izgleda da mi je slaba nafaka danas. Čiko mi je odrezao veliki komad lubenice koja se hladila u kanti vode. Tezgi prilazi visoka, mlada žena, kovrdžave kose u dugoj bijeloj haljini i pita pošto su jabuke. One žene među kojima je i moja baba ne skidaju pogled s nje. Prodavač nabaci široki osmijeh, rečenice mu same izlaze iz usta. “Ima jabuka, ih, slatke tako ko ti, rumene…” Teti prijaju njegovi komplimenti. Vrti pramen kose dugim prstima. Primijetila sam da su joj nokti i u ruku i u nogu nalakirani crvenim lakom. Smijala se glasno, a ja sam zagnjurila lice u onaj komad lubenice čiji su mi kraci dosezali do ušiju i posmatrala njih dvoje. Bila sam slipava do laktova sa kojih je kapao sok od lubenice, lice mi je bilo umazano, čak su mi i uši bile mokre. Baba nije podnosila neurednost i bi mi jasno da sam uveliko naorala. Trebala mi je maramica, krpa ma bilo šta da obrišem ovaj cirkus. Niko nije ni gledao u mene. Trgovac je u tom trenutku govorio onoj teti u bijeloj haljini:”Tako mi svega, ista si Jovanka Broz, ista.” Ovo je moja prilika. Bila sam iza Jovanke i bila svjesna njene nepažnje. Ščepala sam rub bijele haljine, obrisala ruke, lice i ispuhala nos začepljen od skorašnjeg plakanja. Okrenula se i prišla onim ženama gdje mi je baba.

Jovanka u bijeloj haljini je kupila jabuke. Udaljavala se od tezge vidno zadovoljna pazarom i komplimentima koji su i tad probijali okvire istine i činjenica i koji su se graničili sa jeftinim laskanjem. Žene su komentarisale sa da joj je bolje da je haljinu oprala nego što je one nokte namazala. I tada je žena ženi bila žena. Kolutale su očima i ustanovile da one više liče na Jovanku Broz nego ona.

Sladoled sam ipak dobila. Bio je to sladoled u onoj loptici. Kapao mi je sa kašikice na majicu iznad one niske bamlje koju sam smatrala ogrlicom jer sam ga morala jesti u hodu. Baba mi je jasno naznačila da me nikad više neće povesti na pijacu, čak ni kad odrastem. Nema veze, jednom je bilo i više nego dovoljno. Odlično sam se provela. Nekad poslije rata sam nabasala na sliku Jovanke Broz. Dugo sam je gledala i tražila bilo kakvu sličnost sa onom tetom u bijeloj haljini sa pijace, ali je nisam našla. Neke Jovanke izgleda samo postoje u komplimentima na pijaci na plus četrdeset u bijeloj haljini dok ja jedem lubenicu.

Objavio

rapunzelstar1

Ja sam jedna zlatokosa bosanka koja je odlučila opisati svoje djetinjstvo, uspone i padove i sve ono što me život naučio kroz priče. Tu sam da motivišem, nasmijem do suza, a ponekad i rasplačem. Moje priče su istinte jer pored ovoliko istine nemam kad da izmišljam, a i kad izmislim to će biti istina jer sam ja izmislila. Ostalo što vas zanima o meni pročitajte u pričama!