Paket

Bilo je to doba najosjetljivijih godina, što po pitanju hormona u našim tijelima, što po situaciji u državi. Kada imaš četrnaest useli ti se u glavu neka nova logika kojoj ne znaš ni porijeklo ni rok trajanja. Roditelji svih nas su pokušavali malo da potkrešu to naše svojeglavo prekonoćno odrastanje, ali džaba. Mi smo na silu htjeli da budemo odrasli i mrzili smo kada nam se neko obraća sa dijete. A oni čija smo djeca bili, su vrtoglavo ostajali bez posla. Lude godine za nas najpametnije na svijetu.

Jedna moja rodica iz inostranstva, svjesna situacije u Bosni i svih rupa našeg mentaliteta, nazvala nas je na telefon i krajnje simpatičnim tonom od svih zahtijevala da smislimo šta nam treba do sutra. Slatkiši i novac se ne računaju jer će za svakoga biti nešto slatko i neka parica da mu se eto nađe. Imala sam priliku da tražim nešto za svoju dušu, pubertetsku dušu da se ne lažemo, nešto što roditeljima ne pada na pamet da kupe, što zbog besparice što zbog onog „to ti sebi kupi kad završiš srednju, fakultet, magistarski, doktorat i zaposliš se“. Moja želja je bila skromna. Htjela sam parfem, koji je inače koristila tetka, od jorgovana, koji se zvao Lilas Mouvement. Ovo sam morala rodici diktirati slovo po slovo nekoliko puta i vodootpornu maskaru. Paket je trebao stići za deset dana.

Dan kada je stigao paket je za mene bio veliki i dugo očekivani dan. Nešto poput vanrednog rođendana. Ogromna, teška kutija veličine našeg kuhinjskog stola i po visini i po površini je unesena u kuću. Oblijepljena selotejpom, a makaze jedva nađošmo. Otvarali smo čitavih deset minuta i iskrtožili da valja. Unutra je bilo svašta, ali ništa od onog što smo naručili. Vadili smo stvari jednu po jednu. Izbrojali smo dvadeset devet figura slonova, raznih veličina, boja i materijala. Zgledali smo se bez riječi. Između ostalog našli smo i rokovnik u kojem nije bilo datuma već su se kreirali datumi tako što se izabere broj sa samoljepljive sličice i nalijepi na stranicu, naliv pero u srebrenoj kutiji i tabakera iste boje, boje ćilibara. To sam ja sebi uzela. Dva svijećnjaka, goblen, naočare sa polijepom dioptrijom i mnoštvo drugih sitnica su ukućani međusobno podijelili vidno razočarani. Nazvala nas je rodica naveče i pitala da li nam se pokloni sviđaju. Morali smo se zahvaliti i reći da smo oduševljeni iako je to bilo daleko od istine. Baba je govorila u slušalicu:“Ko nije zahvalan na orahu, neće bit ni na tovaru.“ Ja sam joj šaputala:”A na slonovima?” Po stalažama joj je obitavalo više slonova nego po afričkim državama, dok je hvalila sadržaj paketa, vrteći glavom.

Poklonila sam sutradan naliv pero nastavnici, rokovnik najboljoj drugarici, a tabakeru maminoj tetki koja je uvijek vadila cigare iz kutije i selila ih u tabakeru. Bar sam nekome uljepšala dan. Imala sam osjećaj da me te stvari žuljaju po duši pa sam ih razdijelila. Kad sam došla kući čekalo me pravo iznenađenje. Zvali sa autobuske stanice i rekli da je došlo do zamjene paketa. Baba je govorila:“Jesmo budale. Kako nismo posumnjali da nešto nije u dure.“Sve stvari smo morali vratiti. Molila sam mamu da ne vratimo one tri stvari, ali džaba. Prvo poštenje, a poslije šta ti ostane. Rekla mi je:“Kažeš da si odrasla, eto ti prilike da vidiš kako je biti odrasla. Sve stvari moraju da se vrate i tačka.“ I baba je podijelila po selu neke stvari. Morali smo sutra do tri poslije podne sabrati stvari i spakovati. Čitavu noć sam se vrtila i smišljala kako stati pred nastavnicu. Bezbroj monologa u glavi me dovodilo do ludila.

-Nastavnice, znate, ovaj…

-Reci!

-Sramota me je.

-Šta se dešava?

-Ono naliv pero, eto došlo do zabune, ja… Možete li mi ga vratiti?

-Mogu.

-Do tri ga moram donijeti kući.

-Poslije škole ideš kod mene kući i ja ću ti ga dati.

Ušla sam u autobus sa nastavnicom. Sramota je čučala na crvenim obrazima i bilo me strah progovoriti. Pripila sam se uz nastavnicu u onoj gužvurini i molila Boga da sve ovo prođe. Ulaze dva čovjeka u autobus i traže karte na pregled. Tek tad sam se sjetila da moja karta ne važi na ovoj relaciji. Kontrolor je rekao:“Ti se mala švercaš, a?“ Nastavnica me pravdala, izvadila marku, platila moju kartu, a ja sam bila crvena kao petokraka na glavi partizana. Ovu porciju sramote nisam očekivala. Došla mi je kao desert na glavnu sramotu sastavljneu iz tri dijela. Izustila sam:“Hvala, nastavnice.“ Kontrolor je komentarisao pakosno gledajući nastavnicu:“Nije ni čudo što su vaki, ko hin sve uči u školi.“Nastavnica mi je dala novac i da se vratim kući. Kada smo stigli do njenih vrata, rekla mi je da sačekam. Izašao je čovjek sa brkovima, njen muž, pozdravio se, obletio oko mene k’o kobac i vratio se u kuću. Čula sam da govori nastavnici:“ Gusko jedna glupa, tako ti i treba. Mala je hapac, sto posto! Vidi se na njoj. Hapila pero k’o očima gledajući. Šta se petljaš sa dječurlijom, govorio sam ja tebi…“Znala je ona da sam ja sve čula. Iznijela mi je naliv pero i prepoznala sam istu sramotu na njenom licu kao i na svom. Žao mi je što je udata za kretena.

Ušla sam u autobus, a kod škole je ušla moja drugarica, ona kod koje sam morala po rokovnik. Ćutale smo sve do kuće. I nju sam sačekala pred vratima. Čujem njenu mamu:“Godinama ti govorim da se bragneš nje, a ti ništa. Šta ćeš s njom? Vrati joj tu rokovničinu i nemoj da te đavo nanese da šta od nje više uzmeš. Hvala Bogu pa nećete u istu srednju.“

Razgovor sa maminom tetkom je bio najblaža varijanta sramote. Vratila mi je tabakeru. Stigla sam kući, predala stvari i saznala da je ovaj paket ustvari bio sve ono što je ostalo poslije smrti nekog advokata u njegovoj kancelariji i da se te stvari šalju njegovoj sestri.

Naš paket je stigao. Bilo je svašta u njemu. Dobila sam pantole, majicu i jaknu, dvadeset eura koje će mi biti džeparac za užinu i pet velikih čokolada. Parfem nije ni ličio na tetkin već je bio nekakva toaletna vodica od jorgovana iste marke koja izlapi dok si rek’o paket. Vodootporna maskara je bila super, samo eto što ja nisam znala da se ona ne može skinuti vodom i sapunom već nekim sredstvom koje mi roditelji neće htjeti da kupe.

Kad god se pomene paket baba uvijek kaže za sebe:“Tako mi i treba kad sam dobra osoba lake ruke.“ Nanese mi jutros miris jorgovana sjećanja i proživjela sam opet sve one sramote, ali ovaj puta sa osmijehom. Kad sam bila mlada boljela su me mišljenja nekih kobaca i tuđih roditelja. Sad kad sam zrela shvatam da će iza nas ostati samo neki slonovi, pera i svijećnjaci i da dok ne ostanu mi imamo nešto što se zove život. A život priča priče koje znaju biti itekako lijepe ako ga malo potpomognemo.

Objavio

rapunzelstar1

Ja sam jedna zlatokosa bosanka koja je odlučila opisati svoje djetinjstvo, uspone i padove i sve ono što me život naučio kroz priče. Tu sam da motivišem, nasmijem do suza, a ponekad i rasplačem. Moje priče su istinte jer pored ovoliko istine nemam kad da izmišljam, a i kad izmislim to će biti istina jer sam ja izmislila. Ostalo što vas zanima o meni pročitajte u pričama!

7 misli o “Paket”

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s