Bila je godinu starija od mene i uvijek teatralno kreštala k’o svraka kad me vidi, a viđala me je samo kad joj šta treba bez obzira što smo išle u istu srednju. Zgrabi te, izljubi i izgrli tako jako da ti osjeti osein u kostima. Takva je bila Esma.
-Pa đes ti čo’eče, šta se radi na estradi? Opet si me zaboravila, opet. Al’ znaš da sam dobrica i da ću ti oprostit’. De mi ba sastavi kaku pismenu iz engleskog na jednu od ovih tema, do sutra mi treba, potražiću te ujutro prije prvog časa, lutko moja. Al’ nemoj ba šta dugo. Petnaest rečenica, kratkih i smislenih.
Pričala je bez pauze. Ostadoh sa onim papirom u rukama. Ona je bila takva da ti se pred njom karakter momentalno odlijepi od ličnosti i svaka rečenica koja ti izađe iz usta pred njom nekako bude samo u njenu korist. Čuješ kako to odljepljivanje škljocne i već se osjećaš loše i prevareno. A kada je argumentima stjeraš do zida, počne redati nisku suza od oka do poda pa ti se onaj odlijepljeni karakter utuši u suzama i ona dobije ono što žarko želi. Ma šta je meni jedna pismena, petnaestak minuta, tješim se dok režim sama na sebe. Zašto nas niko od profesora ne uči da kažemo NE? Možda zato što i njih nikad niko tome nije naučio.
Esma se u trećem razredu zaljubila u Kemu, ali on se vrpoljio po tom pitanju i težište svih svojih misli usmjeravao na sport. Niti je ganjao cure niti prosjek već samo loptu. Svake godine se teškom mukom provlačio da ne ode na popravni. Jednog je dana donio opravdanje od doktora zbog nekih prošlosedmičnih izostanaka, a onaj dio gdje treba napisati dijagnozu bio je prazan. Šmugnuo Kemo na nekakav turnir. Tražio je ko će mu napisati šta validno jer mu je razredna bila doktorica. Esma se ponudila i napisala Colpitis hronica (hronična upala rodnice). Kemo je mislio da nju vrti oko malog prsta i prijala mu je samopoouzdanju činjenica da je ona uvijek tu njemu na usluzi. Odnio je razrednici opravdanje i čitava škola je već do velikog odmora znala od čega Kemo boluje. Esma se podmuklo smijala i hvalila na sva zvona svojom domišljatošću i hinjskim poduhvatom.
Napisala sam joj pismenu, a ona mi u znak zahvalnosti dade neku „da ne bude džaba“kesicu punu nečega. Nisam htjela da uzmem, ali dok se ja snađoh ona je već bila pred svojom učionicom na kraju hodnika. Otvorila sam onu vrećicu i ugledala tri para gipsanih zavoja koje je Esma juče latila na praksi i čoko bananicu. Od nje se bolje nije moglo ni očekivati.Čuvaj se grka (Esme) i kad poklone nose.
Ti zavoji su se pomijali po školskoj torbi čitav vikend. Tek u ponedjeljak sam ih izvadila i ostavila na stalaži jer sam uvijek školsku torbu spremala u zadnji čas, po mogućnosti ujutro pred polazak u školu. Rođak je našao zavoje i znao je o čemu se radi jer je svaki ekstremitet uspio slomiti bar jednom za svojih dvanaest godina života. Kad sam se vratila iz škole, naveče oko pola sedam, jer sam ponedjeljkom ujutro imala praksu, a poslije podne školu, on me moljakao da mu dam jedan par zavoja. Dala sam mu sve bez ikakvog razmišljanja. Ispitivao me da li je dobro zapamtio kako se ovi zavoji koriste i ja sam samo kimala glavom. Nisam ga ni pitala šta planira. Imala sam svojih muka.
Otišao je u očevo auto, izvadio jedan kompresivni zavoj iz prve pomoći i otišao kod djeda. Pitao je djeda smije li mu napraviti gips na ruci i djed je pristao. Takav je bio djed. Uradio bi sve da ispuni nečiju želju. Bilo je sedam sati i počeo je dnevnik na kantonalnoj televiziji. Baba je bila zakunjala. Rođo je skinuo sa prošća kantu u koju se muzla krava, nasuo vode i unio u kuću. Sklonio je stoljnjak sa drvenog stola i otpakovao zavoje. Djedu je prvo zamotao ruku kompresivnim. Gipsani zavoj je uronio u kantu vode, izvadio i razvaljao po stolu. Oblikovao je svojim ručicama gips i stavljao ga djedu na ruku. Odvojio je svaki prst i zagipsao, a dužinom ruke gips se protezao sve do iznad lakta. Divio se savršenstvu svog djela i odlučio podebljati gips. Djed nije mnogo obraćao pažnju jer mu je dnevnik bio jako bitna stvar i važno je samo da ne pričaš i ne lupaš tokom dnevnika. Nakon kantonalnog dnevnika, uslijedio je i federalni dnevnik, a pošto je ponedjeljak nakon federalnog slijedi i politički magazin Šezdeset minuta. Tako se ponedjeljkom ispred televizora u mome selu sjedilo od sedam do devet i dvadeset naveče. Autor gipsa je omađijan školskim obavezama, zadaćom i veoma burnom svakodnevnicom otišao u svoju sobu i zaspao, a djed se nije mrdao dok ne čuje sve vijesti.
Čujemo babu kako se dere. Djed ulazi kod nas sa zagipsanom rukom. Niko ne skida pogled sa gipsa. Sve mi je bilo jasno. Jedina kanta za mlijeko je postala neupotrebljiva, a sto se ni pomoću trikova nije mogao obrisati. Gips je bio toliko debeo da nije bilo šanse da se isiječe čak ni baštovanskim makazama. Muka oko skidanja gipsa, a da se djedova ruka stvarno ne povrijedi, je trajala više od sat ipo. Tata mi je zaprijetio da više nikakvu glupost ne smijem donijeti kući, inače…
Preostale zavoje smo dali jednoj koni koju je fascinirala činjenica da može nečim k’o snijeg bijelim popuniti rupe u zidu što joj je pokojni muž izbušio zbog kablova. Rođak je sakrio jedan zavoj, ponio u školu, razvaljao na školskom stolu tokom velikog odmora da svima pokaže svoje umijeće i drugu zagipsao ruku. Svi su mu se divili. Tek tad je nastao pravi, pravcati cirkus jer su se u sve umiješali i roditelji zagipsanog. U očima svih samo sam ja bila krivac. Ko bi rekao da će malo kalcijevog sulfata sa vodom napraviti ovoliko belaja samo zato što ja nisam znala reći NE jednoj Esmi nasred hodnika medicinske škole dok je Kemo bolovao od hronične upale rodnice. Eh, tugo srednjoškolska…
Rapunzel.Star1 
Valjda je Kemo uspio …
Sviđa mi seSviđa mi se
Koliko volim tvoje price sa kojim me uvijek nasmijes🤗
Sviđa mi seLiked by 1 person