Pas

-‘Oćemol u zmijarnik?

-U što?

-Kod druge ti, bona. Ima joj sna, ona i čim nas vidi doće i jetrva. Tri zmije su kolko ja znam zmijarnik.

-Aj ne sorondaj.

-Znam ja da se vi pazite i da se svaki dan privodate i gledate jedna drugu preko šolja kave, al’ starija je istina i od tebe i od nje. A istina je da je ona to što jest.

-Pa što joj ideš onda?

-Eis, mora se radoznala guza čak i preko volje pronosat. Rekla sam ti da su joj došli sin i sna?

-Daj ba? Iz Austrije?

-Ja, ja. Jutros u pet. Javila mi bratičina.

-Eto me samo da se podačešljam i čiste čorape obujem. E jest mi drago, opisat ti ne mogu.

-Mogul’ i ja, baba, molim te?

-Moreš jašto.

Radoznala kona je uživala u svemu novom. Nestrpljivo nas je čekala jer baba nije znala gdje je zaturila keks koji je htjela ponijeti. Ovo je prvi dolazak sina i snahe njene najbolje drugarice poslije rata. Ta njena drugarica živi dva kilometra dalje od nas. Četiri godine njena drugarica nije vidjela ni njih ni unučad. Sa jednim koninim unukom sam se kao mala igrala iako je bio pet godina stariji od mene i nekako sam se bojala da me je zaboravio.

-Požurte, šta će im keks, imaju oni svega.

-Ohani bona, nisam djecu vidjela godinama. E, jesu je iznenadili braćo mila.

-Ma šta iznenadili? Nije ti stjela rijet’ da dolaze. Ona svoje sve sakrije i utaba. Mani ba njene politike. Već mi reci pošto ste tako bliske, kad ona pere zube, perel’ ih sve il’ samo ona dva zmijska sprijeda?

Baba se počela smijati. Zamotala je keks Jadro u novu, kariranu kuhinjsku krpu, stavila pod mišku i obula zepe. Starije žene u mojoj okolini su voljele one bijele sporske čarape koje su dosezale do sredine potkoljenice i koje su na sebi imale one dvije horizontalne pruge tamno zelene ili crne boje debljine oko centimetar. Baba je izgledala sudeći po čarapama kao da je pošla na fizičko. Peta ovih čarapa je bila visoko iznad babine pete i stršila iznad ruba zepa. Ove čarape je djed dobio skoro na šljemenskoj. Čak i njemu su bile velike, ali bitno je da su bijele k’o snijeg i čiste.

-Jadro se njima nosa, a? Podaj im bona, Lindžu.

-A žene, jest se naložila. Samo mi ovaj keks ost’o. A jesam ih poželila, braćo mila.

Približavale smo se kući babine drugarice nakon više od dvadesetpet minuta hoda. Ja sam ih mala znatno usporavala. Plavičasti dim se ukazivao i ugledale smo smeđu glavu kako viri iza zida. Mi smo mu bile s leđa. Pušio je cigaru kao da mu je zadnja. Prinosio je usnama pazeći da ko od ukućana ne naiđe. Stale smo i posmatrale dječaka koji je nedugo zatim zafijario opušak u travu, sakrio kutiju cigara između siporeksnih kocki i otišao prema ulaznim vratima. Dimilo se još iz onog opuška. Nestrpljiva kona ga je zgalzila. Htjela je maznuti i one cigare, ali baba joj nije dozvolila.

U dvorištu nas je dočekao ogroman njegovan, pas koji je režao i pokazivao svoje biserno bijele očnjake. Radoznala kona je vrisnula i odjednom su svi iz kuće bili napolju. Strah je malo amortizovao teatralne znake dobrodošlice karakteristične za ovo podneblje, a ona jetrva je već bila tamo. Mlađe dijete je spavalo u susjednoj sobi i svima je sugerisano da pričaju tiho. Radoznala kona je kolutala očima i odlučila intervenisati svojim britkim jezikom.

-Misusovo, pa on ima deset godina. Nije beba da se probudi.

-Ma umoran je od puta, znate, djeca u njegovim godinama su osjetljiva.

-Ja sam u njegovim godinama muzla kravu. Ma ja, osjetljiv po onoj stvarki.

-Promijenila su se vremena.

-Jah. Jesu. Sad dijete ne more ovo, ne smije ono i onda odraste i sa dvajst i pet se pitaju roditelji – Đe smo zasrali? Ispravite me ako griješim.

Sin, vlasnik psa je zadigao bijelu majicu i češkao se po rutavom stomaku. Reks je uletio u kuću i ona radoznala kona je počela govoriti:

-Gonite ovo napolje.

-A neee, on je član obitelji.

-Ovo pseto? Ovo vam član? Oj, Tito ustaj iz groba!

-Naš Hund.

-Đe vam otaj ‘Und spava?

-U kući.

-On?

-Naravno. Na zapadu poštuju pse. Oni imaju prava.

Baba je pokušala malo ublažiti ova teška kulturološka pitanja sjetivši se onog keksa Jadra. Odmotala ga je iz kuhinjske krpe, dala onom mladom skrivaču pušaču i rekla da popolovi sa bratom. Dijete se nije ni udostojilo da ispruži ruku i uzme keks već je pokazalo očima na slobodan dio stola i reklo babi:“Stavi tu.“ Radoznala kona je nastavila.

-Ja sam sa tri godine znala rijet fala. Inače, degenek.

Baba ju je vaspitavala nogom ispod stola, ali džaba. Jezik joj je tad bio pustio ručnu. Opet se obratila vlasniku psa, babine prijateljice sinu.

-I veliš ker vam spava đe i vi?

-Naravno.

-A buve?

-Kakve buve? Mi ga kupamo?

-Kupate?

-Dva puta sedmično.

-A đe, da izvinete, on ide u zahod? Vežetel’ ga?

-Kao mali je vršio nuždu svuda po kući. Mali je pa mu se nije moglo ni zamjerit’. Onda smo ga odveli na dresuru.

-Na šta?

-Na dresuru. To je k’o škola za pse. Trideset hiljada šilinga sam je iskešir’o na to, trideset hiljada. Kola sam nova mog’o kupit, al’ mi nije žao.

Radoznala kona je u njega gledala kao u budalu, švajcajući ga pogledom od najviše tačke na glavi do kukova. Eto taj sam pogled zapamtila. Tako se poprijeko gleda, tako se budala pogledom opisuje, od najviše tačke frizure do kukova, brzo se pešest puta preleti pogledom ta dionica. Vlasnik psa je mislio da mu ovakav pas i podaci o cijeni dresure dižu rejting čineći ga dobrostojećim i uspješnim među rajom iz ove selendere, kako je on nazivao svoje rodno mjesto. Kad god je išao kome u goste tokom ove prve poslijeratne posjete Bosni, vodio je i psa, ponosno ističući njegov pedigre i cijenu dresure. Baba je pokušala koliko toliko napraviti ugodnu atmosferu.

-Nek ste došli svojoj majci, e jest mi drago.

-I ona je se obradovala kad smo joj prošlog mjeseca rekli da ćemo stići.

Baba je progutala knedlu, a radoznala kona joj je laktom u rebra, prećutno sugerisala „jesam ti rekla“ cerekajući se za sebe. Baba se okrenula onom unuku što ne zna reći fala i pitala ga:

-Sine, poznaš ti mene?

-Nikog ja ovdje ne poznam. I ne treba mi da ikoga poznam.

-A moju unuku?

-Ne znam ni nju.

Ona jetrva se konačno uključila.

-A poznaješ li, sine, strinu?

-Za tebe sam čuo. Jesil’ ti ona što je baki stavila deterdženta za suđe u kom od rakije? Baki je rekla…

Mati ga je prekinula glasnim pitanjem:“Sine, u kojoj je ono ulici prodavnica „Halt die Fresse?“

Dijete je shvatilo da je pogriješilo pa se zacrvenilo kao i svi ukućani i reče majci da nije siguran u kojoj je ulici ta prodavnica. Baba je shvatila da joj drugarica ni za taj kom nije rekla. Odjednom niko nikoga nije smio pogledati u oči. Vlasnik psa je čitav razgovor preusmjerio na psa da malo zašaluje napetost.

-Imamo mi sad psa čuvara. On ne grize, on otkida.

-A jel’, kolko je to trideset ‘iljada tije šilingi u našijem parama?

-Više od četri hiljade maraka.

-Auuuuu…

-Pametan je ovo pas. U to se ne smije sumnjati, ne, ne!

Pas je opet utrčao u kuću, skočio na onog pušača skrivača i iz ralja izbacio na njegovo krilo bijelu kutiju Marlbora. Niko od ukućana nije pušio, a pas je očekivao da će vlasnik cigara biti sretan zbog ovog pronalaska. Mati dječaka je čujno izdisala na nos od ljutine, a nama je postalo najpametnije da na eks popijemo ono što su nam nasuli i nestanemo u vidu onog plavičastog dima onomad iza kuće. Radoznala kona je dodala:

-Trebaš koju otu šilingu investirat’ i u obrazovanje djece. More se počet’ kazivat po ovoj selendri da vam je pašče najškolovanije u kući. Znaš kakav je svijet, začas prolaje i kad ujede ne pušća dok ne otkine.

Otišle smo kući. Išle smo brzim hodom. I ja sam bila razočarana jer me moj prijeratni drug pušač nije više poznavao. Sa psom sam se sprijateljila iako kad ujeda otkida. Valjda neće zaboraviti da sam ga puno mazila. Baba i ona njena drugarica više nisu onako često pile kafe i onu jednu čašicu rakije ujutro na gladno srce skupa. Samo su jedna drugoj nazivale Boga u prolazu i pedesetogodišnje prijateljstvo se svede na Faljnis-Uvijekis. Radoznala kona je nakon dvadesetak godina doživjela da i njoj unučad iz daleka uvedu psa u kuću. To joj je ozbiljno promijenilo ugao gledanja na svijet oko sebe po stare dane.

-Životinje su ko i ljudi, samo što ne znaju govorit’, a sve razumiju.

Kada bi joj neko pomenuo njeno prijašnje mišljenje, samo bi odmahnula rukom i rekla:“Nemoj da ‘Unda napućkam na tebe paš vidit’ Boga svog!“

U srednjoj školi sam saznala da Hund znači pas, a „Halt die Fresse“ začepi gubicu. Svi na kursu smo se fino nasmijali rečenici-U kojoj se ulici nalazi prodavnica Hallt die Fresse?

Objavio

rapunzelstar1

Ja sam jedna zlatokosa bosanka koja je odlučila opisati svoje djetinjstvo, uspone i padove i sve ono što me život naučio kroz priče. Tu sam da motivišem, nasmijem do suza, a ponekad i rasplačem. Moje priče su istinte jer pored ovoliko istine nemam kad da izmišljam, a i kad izmislim to će biti istina jer sam ja izmislila. Ostalo što vas zanima o meni pročitajte u pričama!

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s