Djeca i praznici

-I znate, djeco, znanje u glavi loše osobe je opasno kao i nož u ruci pijanca, ako ne i opasnije. – komentarisao je profesor nacionalizam  ispao iz pera jedne jako obrazovane persone koju smo onomad svi poštovali.

Rođak i njegov najbolji drug se igraju. Imaju po osam godina. Brali su školjke na velikoj kamari šljunka. Uzeli su kanticu tog istog šljunka sa velike kamare, flašu vode i zdjelicu cimenta. Već vidim da će ozbiljno nagrebusiti jer su uzeli babinu najbolju plastičnu još i inostranu zdjelicu. Rasformirali su drvenu gajbicu za voće i ti komadići drveta će im poslužiti da zašaluju kvadratić, svoj prvi betonski kvadratić. Debeljuškastim prstićima prave neke građevinske pokrete i raspravljaju se da li se ispravno kaže cimet ili ciment. Građevina ne bi bila potpuna bez neke sočne psovke, a ja ih prekidoh u pola psovke.

-Ivona, de nam reci jel’ cimet ili ciment?

-Ciment.

-Jesam ti rek’o da ima N?

-Nisi, ja sam to rek’o!

-Dosta vas dvojice s tim cimentom. Da ja vas nešto pitam?

-Pitaj.                                                                    

-Šta vi mislite o nacionalizmu? – upitah ih pretpostavljajući da svako dijete u Bosni zna jako dobro šta znači ova riječ.

-Ma o tome misle samo budale. Nama je svejedno jel’ Božić il’ Bajram, nama je važno da se ne ide u školu.

-I da ima kolača.

-I to!

-I slanih jela.

-I njih.

-I u gibanicu i u baklavu idu orasi.

-I ako nama nije praznik komšiji jeste, a to je isto kao da je i nama.

-Ma šta isto? Bolje je kad je komšiji praznik. Tad mama ne galami i ne sređuje kuću, a slaviš i jedeš.

-Upravu si. Na to nisam mislio.

-Nama je nebitno ko je hrvat, ko musliman, a ko srbin. Mi da možemo birati mi ne bismo ni jedno od toga izabrali da budemo.

-A šta biste vi, stručnjaci, izabrali? –začuđeno upitah.

-Mi bismo izabrali da budemo cigani.

-Baš cigani?

-Baš cigani. – složiše se dva osmogodišnjaka.

-Zašto baš cigani?

-Mi u razedu imamo jednog cigana Erku koji je rom. On kaže da je rom, a učiteljica da je cigan.

-Blago njemu. On ide u školu kad on ‘oće, a kad neće nikom ništa. Niko ga ne tjera. On je sretan i uvijek ima osmijeh na licu.

-I oblači šta on ‘oće.

-Ja ba. I ne mora nosit’ čarape k’o mi. Bosu nogu obuče u patike.

-On sjedi sam u zadnjoj klupi. Kad šta pogriješimo učiteljica nas stavi da s njim sjedimo. Mi ne znamo što ona misli da je to kazna.

-Da mi je uvijek sjedit’ s njim. Mislim kad god je on u školi. Tako je zabavan i pametan. Za nju bi to bila kazna. Ona kaže da je on cigan i da radi ciganska posla. Ona kaže i da cigani kradu.

-Erko kaže da on nije cigan već rom.

-Tu smo shvatili da učiteljica laže. Valjda on bolje od nje zna šta je.

-Kada je zaključivala ocjene njemu je dala trojku iz likovnog, a on tako lijepo crta. Ja sam rek’o učiteljici pred svima da to nije uredu i da on treba imati pet iz likovnog. Ona se naljutila i nije mu htjela dati pet jer on ne zna matematiku. Ja sam joj rek’o da krade ocjene i da su to ciganska posla. Zato je meni zaključila dva iz matematike.

-Ona misli da te je kaznila, a nama je bitno samo da nije jedan.

-Hahaha, samo nek nije jedan i nek nema puno zadaće.

-E sad kad smo ti, Ivona, objasnili da se svako istom Bogu moli samo drugačijim riječima…

-I da i hodža i parok i pop voze dobra auta, a da mi idemo pješke iz škole sa teškim ruksacima, to nemoj zaboravit’! –ubaci se drugi navalentno.

-Sad nas ostavi na miru jer moramo ovo zašalovati.

-Još jedno pitanje? A šta biste vas dvojica voljeli da vozite?

-Ma kome mi pričamo? –pogledaše se u čudu.

-Pa mercedesa, draga Ivona, k’o Erkin otac!

Ponekad na teška pitanja najstručnije i najprostije odgovore dva građevinca koji imaju jednocifren broj godina, psovku na vrhu jezika i koji će se sigurno naći u neobranom grožđu jer nisu sigurno uradili zadaću i jer su od onolikog suđa posudili baš onu zdjelicu. Ali veliki mozgovi ne bi bili veliki da se opterećavaju sitnicama poput zadaće, zdjelice i kako primijetih otuđene gajbice čiji su sadržaj istresli na po tepiha, zar ne?