Ja se, djede, opet samo malo oženio!

Sjedi na stepenicama i čeka nas. Raširio je nosnice. Iz nosnica mu čujno izlazi zrak. Ljut je k’o puška.

-Šta ti je? –pitamo ga.

-Šta vas briga? –frknu.

Ćutimo i šetamo. Znali smo da će nakon dvadesetak koraka na sva zvona izbrbljati šta ga muči, a mi ćemo to nekako pokušati riješiti. Stariji je od nas tri godine.

-Eto, oženi se Viktor. –promumlja konačno.

-Pa šta? Ni prvi ni zadnji. –odvratih.

-Jest nam lijepo bilo na svadbi. A šta to tebe muči?–dodade rođak.

-Eto muči me, svašta me muči. Muči me što ja nisam ničija simpatija, to me muči. Ja se nikad neću oženiti zbog toga. Glupe curice! Sve bi ja njih malo po turi da se opamete! Sve!

-Imaš tek dvanaest godina i to te muči? Jesi ti normalan? –pitam ga očekujući udarac nadlakticu ispod ramena.

Stišće prste i oformi pesnicu. Uvijek je udarao kada mu se neko suprostavi.

-Eeeee, tu smo. Curice vole nježnost! Kontaš? –reče rođak.

-Takav se nijednoj nećeš sviđati. –dodajem.

-Dobro. Nego, imam ja ideju. Čuo sam da nije dobro donaljevati kafu jer se u tom slučaju više puta ženiš.

-Kako misliš? –pita rođak.

-Ti popio samo pola šolje kafe i neko ti još donalije do vrha.

-Aha. Pa šta hoćeš od nas?

-Da mi donaljevate kafu.

-Otkud nam kafa?

-Hajmo kod mene. Napravićemo veliku džezvu pa mi donaljevajte i donaljevajte…

Ušli smo u kuću. Nismo znali upaliti električni šporet pa smo odložili vatru u smederevcu. Bilo je ljeto. Nastavili smo džezvu kafe i izašli napolje jer je u sobici bilo nepodnošljivo. Iz kuće je ubrzo počeo sukljati gusti dim.  Soba je smrdila, a ja sam jedva nekako napravila onu kafu. U pecari su bile kuhinjske krpe, a u krpama sakrivene čokolade. Rođak je otvorio pecaru, a drug zalio pecaru kantom vode. Izašli smo napolje i donaljevali mu onu kafu. Pio je kafu brzo sluteći belaj kada mu se mama vrati iz bašte. Žena se ukazala i kada je vidjela šta se desilo, uze dugi prut pa ga sve po golim nogama štembiljala onim prutom.

-Još mi nije jasno kako su se zapalile čokolade kojih nema! Rekla si da nemamo ništa slatka. –brundao je plačući.

Žena nas je otjerala kući.

Sutradan nam je drug pričao da batine nisu uopšte boljele, ali da jadan oka nije sklopio od one kavurine. Mi smo noć proveli smišljajući kako da riješimo njegov problem. Rođak je došao na ideju da ga makar u igri oženimo jednom curicom.

-Da se oženim?

-Baš tako. Ja ću biti matičar, Ivona kuma, a tvoja amidžićka aščija. Pozvaćemo još djece da budu gosti. Još da mladu pitamo da bude mlada…

Došli smo do kuće naše buduće mlade. Obrazložili smo joj ideju.

-Za njega da se udam? Nema šanse, ma ni u igri ne dolazi u obzir!

-A koga bi ti, majke ti, princa Čarlsa? –povika rođak.

-Pa to je samo igra. Šta ti fali? Ti si najljepša, zato smo te izabrali da budeš mlada. –dodajem.

-Pa kad je tako, može.

Počele su velike pripreme za vjenčanje. Djevojčica je našla nekakvu staru zavjesu i od nje smo uspjeli napraviti vjenčanicu. Maramice sa malom mesnignom bašlicom smo imali od Viktorove svadbe. Svako je prerovio po kući i našao raznih ukrasa kojima ćemo okititi bicikla. Pripreme su trajale nekoliko dana. Na dan vjenčanja shvatimo da nemamo adekvatno piće. Drug se uvali kod babe i djeda i nađe malu flašicu rakije. Iza njihove kuće se i održavalo to naše vjenčanje. Svako je morao uzeti malo rakije za sreću mladencima. Nismo jeli, bilo je vruće, a i naša mlada tijela nisu podnosila alkohol.

-Đe unuče, krv ti jebem? –derao se drugov djed na babu.

Onako opijena uletim im u kuću.

-Eno ti unučeta iza kuće, ženi se. –povičem.

Izašli su iz kuće i zatekli nas pijane. Opet se odnekud stvorila drugova mama i naredila nam da se gubimo. Djed je rekao da smo najmlađi patokari koje je upoznao. Više se nije ni ljutio što smo mu popili rakiju iz male flaške takozvanog unučeta. Drug je dobio batine i opet uspio ostati neoženjen. Svi smo odbolovali prvo pijanstvo uz supice i podatno zvocanje naših mama.

Nakon prinudnog bolovanja smo opet odlučili praviti svadbu, ali bez alkohola. Ukrali smo litar soka i nasuli u veliku zdjelu za salatu, a u terapak nasuli vode i vratili drugovoj babi u regal. Zaronili smo kutlaču u sok po uzoru na scene iz filmova gdje se kutlačom toči piće. Dan je bio prelijep, a roditelja ni na vidiku. Brat i sestra-gosti na svadbi nisu znali dobro voziti bicikla i survali su se sa makadamskog puta u kanal. Odjednom se okupilo starijih ljudi, a mladoženja sa mašnom pod vratom i mlada u zavjesa vjenčanici zvanično u očima svih postadoše par. Ovo vjenčanje se završilo u hitnoj, a mladoženjina mama je zabranila sinu druženje s nama do daljnjeg jer ga mi kao kvarimo. Kada je moja mama to čula, zabranila je nama druženje s njim jer on nas kvari. Sutradan smo opet bili svi skupa i planirali treće vjenčanje. Ali ovaj put nema grešaka-ni alkohola, ni bicikala! Drug je uletio koni u vrt i pokidao najljepše ruže za svadbeni buket. Mi smo obukli odjeću koju smo nosili na vjenčanju komšije Viktora. Bašlijom smo fiksirali maramice sa tisovinom za odjeću. Isjekli smo hljeb koji sam ja uzela iz kuće i namazali ga evrokremom koji je donijela djevojčica koju je prethodni pokušaj drugove ženidbe odveo u hitnu. Pošto su toj djevojčici i njenom bratu dolazili ljudi stalno u posjetu nakon nesreće, ona se ponudila da donese banane koje je dobila i da od njih pokušamo sklepati kakve tortice. Uspjeli smo i u tome. Opet smo uzeli sok od drugove babe kao i prošli put. Sve je bilo spremno, a onda se mlada minut pred vjenčanje sjeti da nema veo i reče da se bez adekvatnog vea neće udati. Drug je opet bio ljut.

-Riješi ovo k’o muško! –reče rođak i posla ga u kuću.

Nakon nekoliko minuta izlazi drug sa komadom zavjese u rukama. Njegova mama je zavjese kupila na Koridoru, metar četrdeset maraka i bile su to najljepše zavjese koje smo ikad vidjeli. Rođak je našao komad žice, omotao ga u krug i namontirao onu zavjesu. Mlada je bila presretna što je dobila veo. Vjenčanje je bilo prelijepo sve dok se iz kuće nije začuo glas drugove mame. Pošto smo mi vjenčanje uvijek pravili iza kućice njegovog djeda na ravnom terenu, dovoljno zaklonjenom od znatiželjnih pogleda, žena odluči da sina potraži baš tu. Ščepa dijete za mišicu i poče se derati.

-Ubiću te k’o vola u kupsu. Znaš ti pošto su one zavjese bile? –derala se.

-Šta si opet uradio? –vikao je djed iz kuće.

-Ja se, djede, opet samo malo oženio. –povika dječak.

-Marš odavdje i da vas moje oči više ne vide! Vas Grgiće pogotovo! –povika žena pokazujući nam kažiprstom cestu.

-Iz svog moreš istjerivat’, iz mog nećeš! Pusti djecu na miru. –ubaci se mamurni djed.

Žena odvede mladoženju, a djed nam reče da se igramo i dalje. Jeli smo onu tortu i pili sok. Mene su angažovali da bacim koju svadbenu rimu, onako za raju.

Mladu nam je obuzela tuga,

Izlema joj svekrva ženidbenog druga,

Mladenci imaju tek po dvan’est ljeta,

Svi smo se radovali bacanju buketa,

Od ukradenih ruža,

Opet nam mlada ostade bez muža.

Društvo je tražilo još i još. Smijeh se razljevao malim selom, iza kuće koje više nema. Nismo više organizovali svadbe, a drug se ni danas dan nije oženio. Često od njega iz inostranstva stignu pozdravi za ekipu koji glase ovako:“ Pozdravite sve tamo, a moje Grgiće pogotovo!“

Objavio

rapunzelstar1

Ja sam jedna zlatokosa bosanka koja je odlučila opisati svoje djetinjstvo, uspone i padove i sve ono što me život naučio kroz priče. Tu sam da motivišem, nasmijem do suza, a ponekad i rasplačem. Moje priče su istinte jer pored ovoliko istine nemam kad da izmišljam, a i kad izmislim to će biti istina jer sam ja izmislila. Ostalo što vas zanima o meni pročitajte u pričama!

Jedna misao o “Ja se, djede, opet samo malo oženio!”

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s