Žena bosanska

Petrovicina skromno opremljena sobica miriše na tek ispečen hljeb. Na kauču sjede Merkelovica i ona, a pred njima dvije šolje kafe. Između šolja šećernica u kojoj je mnoštvo smeđih kuglica koje se formišarše od kapljica kafe. Bulje u televizor. Petrovica ima tri programa. Zbog ovoga je često osuđena na gledanje sadržaja koji joj srcu nije drag. Kada je na dva programa muzika koju ona kao ožalošćena ne sluša dok ne izađe godina od Perine smrti, mora, htjela ne htjela gledati treći kanal. Na tom trećem kanalu je sada Pipi Duga Čarapa.

-Vidi budalaštine! I ovo djeca gledaju. Ona k’o biva more dignit’ konja. Ej, konja! –frknu Petrovica.

Petrovica gurnu bakarnu narukvicu bliže laktu, zapali cigaru i poče.

-Ova Pipi Duga Čorapa je simbol bosanske žene.

-Ona? Ma daj ba!

-Jaaaa! Razaberi malo. Dizale smo mi konje čitav život. Ti svog, ja svog. Ne daj mi lagat’.

-Kad tako uzmeš situaciju, jest vala.

-I uvijek nam se nekako majmunče tokom života, da prostiš, kačalo za vrat.

-Ito treba insan bit’ sretan ako je samo jedno majmunče. – uskliknu Petrovica.

-Vidi kako je obuvena i obučena. Ništa ni’ščim. Baš k’o i mi. Sve ruljavo i pokrpljeno. Pola života sam u raspar čorapama odala, a još morala bit’ sretna što i take imam.

-Jest, jeb’o majku. Nastavi.

-Vidi joj kose. Pletenice ni na nebu ni na zemlji. Svaka svoju politiku vodi.

-Baš. Zato smo ih maramom sakrivale.

-I vidi ti sad, ona sama. Niđe nikog. Ni čo’eka ni roditelja ni djece. Samo joj ono dvoje, Tomi i Anika, navrnu.

-Al’ ona je dijete još uvijek. –dodade na to Petrovica.

-Netačno. Ona je slika mladosti, nako k’o što sad sve žene pokušavaju zauvijek ostat’ mlade. To se periše, to nekake obrve crta… Eno vidi. Priličel’ nake cipile djetetu?

-Jok. Ono su iznošene, muške kundure koje je muškinju sramota nosit’ na pos’o il’ k misi pa daju ženi da nose oko kuće.

-A vidi joj onije dugije čorapa. To je da štiti zglobove da ne stradaju, jerbo ko će tegljačit’ ako ženi odu zglobovi? Ubijede te da tako čuvaš obraz kuće kad sve vitalne zglobove sakrivaš, a ustvari…

-Auuuuu. Vidi to mi nije palo na ovu pamet.

-To ti pričam. Pipi je bosanska žena koju je opis’o neki švabo i napravio k’o lafa crtani.

-I one pirge su od sunce. –uzviknu Petrovica zadovoljna svojim analitičkim razmišljanjem.

-To ti kazujem.

-A ona je u svakoj seriji uvijek vesela.

-Sve smo mi pred narodom morale bit’ vesele i cvrkutat’ k’o tičice.

-Znaš šta, Merkelovice, šteta je što ti svoju otu pamet nisi mogla proširit’ u školi, šteta. Sad znam na koga su ti djeca. Svaki ću dan od sad gledat’ ovu Pipi. Ej, umalo da zaboravim, rekla sam Ilinci da ćemo malo doć’ danas.

-Meni se ne ide. Imaju joj djeca, a znaš da mi ona njena sna Jadra nije baš draga.

-Nećemo, bona, dugo. Kuči me nogom kad šćedneš da idemo kući i ićemo.

-Ajmo odma’ kad si navalila.

Petrovica i Merkelovica nisu išle na glavnu kapiju već su prekoračile ogradu i odmah se našle ispod kuhinjskog prozora koji je bio otvoren jer Ilinca i njeni ukućani nisu podnosili miris hrane. Čule su osoran glas njenog sina Dragana i šćućurile se k’o siročići ispod onog prozora.

-Ne razumijem te! Šta ćeš sa sirotinjom? Obrukala si nas pred narodom sa onim buketom. Šta imaš gledat’ šta one dvije suplaše kupuju?! Gaće si na groblje odnijela, gaće! Ona Petrovica zna šta je erotika, ona? Nije bila sposobna roditi živo dijete. Ej, troje umrle djece rodila. Lokala rakiještinu u trudnoći. Čitav život pije k’o smuk. Zato ju je Pero ubij’o k’o vola u kupusu. Sjećaš se kad je pjana upala pa se polomila? Dvadeset dana u bolnici bila. Koja bi to žena sebi dozvolila, koja, da čujem? Da je Pero bio toliko govno k’o što ona sad priča, ne bi onog autoportreta naručivala. Već je izjede krivica. Sjećaš se kad joj je Jadranka dala dvadeset eura, a ona Peri nije rekla? Moju Jadru napadoše ove budale iz sela. Optužiše je ni krivu ni dužnu da je Petrovici namjerno problem napravila kada je sljedeće godine pred Perom sasvim slučajno rekla da je guski dala prošle godine dvadeset eura. A đe su pare otišle? U rakiju. Kupuje od Jareta. A ona Anđa? Ono je šejtan dvonogi. Šta misliš kud ide početkom mjeseca kada je Jare ne vozi? Hodži po novu porciju vradžbina. Namjerno tad Jareta ne zove da je vozi jer zna da bi on svima prič’o. Samo da vidim da si šta njeno donijela u kuću… Digla joj se pička da se po stare dane razvodi. Nije bila sposobna sopstveni brak da očuva. Vidi sad Marka. Djeca ga obožavaju. Neki dan svi u restoranu. A njoj i ne dolaze od onda. Mati bi za dijete u bunar skočila, a šta je ona napravila? Izmaškala ih k’o kerinje, ito pred narodom. Ni sa braćom ne priča. Bolje je pitanje, ima li ko u ovom selu da s njom priča, osim tebe tako naivne i glupe i one Petrovice koja umjesto mozga ima flašu?

-Ćuti, sine, mogu doć’.

-Baš me briga. Šta ih zoveš? Kako te ne bude sramota kad te neko s njima vidi?

-Upravu jesi, sine, nema govora.

Petrovica se prepala. Mislila je da će Anđa uletjeti u kuću i napraviti havariju. Umjesto toga pokazala joj je rukom da idu kući. Svaka je otišla svojoj kući.

Petrovica je sjela na krevet i počela se prisjećati.

Tog je dana u njenu skromnu kućicu ušla Jadranka. Izgrlila ju je i izljubila. Pere nije bilo pa su njih dvije u miru popile kafu i popričale o svemu. Izvadila je Jadra plavu novčanicu, utrpala joj u ruku i rekla:“Ovo je za tebe. Ne kazuj nikome.“ Dala je krišom novčanicu Mari, zamolila je da joj kupi za sve pare gaćice i čarape i da joj ih donese kao na poklon da Pero ne bi saznao pravo porijeklo tih stvarčica. Bojala se da joj se ne daj Bože šta ne desi pa kud će jadna u bolnicu bez taze gaća i čarapa. Pero joj nikad nije ništa htio kupiti i sve je govorio:“Žena treba da kući, a ne da raskućava.“ Sljedeće godine o Božicu dođoše Ilincina djeca, a Jadra na avliji otvori pred Perom novčanik, izvadi dvadeset eura i dade Petrovici uz riječi:“Dadol’ je tebi prošle godine deset ili dvadeset eura? Ako sam deset, de da podebljam ove godine za još deset?“ Žena promuca:“Dvadeset.“ Znala je šta će se desiti. Pero je tu veče ubio hljeb u njoj. Kada je vidio da je pretjerao, pozva Jareta i odvedoše je u hitnu.

-Pazi da krv ne pane na sjedište. –kliktao je Jare dok je polomljena žena ječala od bolova.

Pero je rekao doktorima da se napila i pala. Jare je ovu priču pronio po selu.

-Pala čim je dogrebila pare od Jadranke. Ne znate šta ja s njom deveram čitav život. –ispovijedao je Pero svima koji pitaju.

Kada je doktor čuo Perinu priču, naredi da se ženi izvadi krv i ustanovi stepen alkoholisanosti. Znao je da je pred njim ozbiljan manipulator pa se počeo veoma perfidno igrati sa djedom Perom. Ženi je jedna ruka slomljena, a na drugoj su bila slomljena dva prsta. Tri napuknuta rebra i nosna kost. Oči su se jedva vidjele od krvnih podljeva. Iz boks meča sa Tajsonom su ljudi izlazili u boljem stanju. –komentarisalo je bolničko osoblje. Doktor je naredio da joj daju pored analgetika i vitamine za jačanje imuniteta. Svi na odjeljenju je brzo zavolješe. Pero dođe u posjetu sa Jaretom usta punih kuknjave.

-Baba moja, samo ti meni ozdravi. Bilo šta je bilo, samo ti meni ozdravi. –jaukao je.

Doktor ga pozva u ordinaciju.

-Kaće moja baba kući?

-Situacija nije dobra.

-Kako? –brecnu se Pero.

-Znate li vi da je alkohol četvrti uzročnik smrtnosti u svijetu?

-Pa…

-I da od posljedica uzrokovanih alkoholom dnevno umre pedest osoba.

-Oke.

-I da se alkohol navodi kao direktan izazivač raka želuca?

-Pa šta ću sad?

-Nećete vi ništa. Mi ćemo.

-A šta ćete?

-Poslati babu na odvikavanje.

-Ooooj! Nemojte, molim vas!

-Hoćemo, hoćemo.

-A šta ako ona dobrovoljno to neće.

-Onda ćemo je svezati i odvesti.

-A svežetel’ sve pjandure koje vam dođu? –oštro će Pero.

-Znate li vi gdje ste i na koga se derete? –kreknu doktor.

-Izvini, doktore, ja…

-Još jednom se prodrite i zovem obezbjeđenje. Jel’ jasno?

-Jeste, izvinite…

-Ne šaljemo sve pijanice već samo one sa ovolikim stepenom povreda.

-Doktore, aj se mi dogovorimo k’o muškarci. Evo vama stoja i pustite babu kući. –tiho prozbori Pero pokušavajući da strpa doktoru sto maraka.

-Molim? Moj obraz nije na prodaju! Ja sam plaćen za ovo što radim. Zbog takvih su nam pune ulice pijanica koje daju negativan primjer našoj djeci. Ja u životu mito nisam uzeo.

-Ako je malo podebljaću ja. –opet pokuša Pero.

Doktor ga istjera iz ordinacije.

-Đe od ovolikačke Gradine baš ja baksuz da naletim na poštenog doktora! –dreči Pero po hodniku kao da ga gule.

Doktor se pošteno ismija i odluči Petrovicu zadržati što duže. Znao je da ne može u potpunosti riješiti njen problem, ali je bio svjestan da može njenu situaciju malo  promijeniti jer ljudi poput Pere nisu sposobni funkcionisati bez žene.

Pero je doktora čekao sutra ujutro ispred ordinacije. Jare ga je posavjetovao kako se daje mito.

-Ti, Pero, k’o dijete. Pare se lijepo metnu u bijelu kovertu pa se ta koverta distribuira doktoru. Onda se sastanu bjelina kuverte i bjelina mantila pa i tvoja naoko crna situacija namah pobijeli. Kontaš?

-Ti si, Jare, svjetski čo’ek. Ništa ja ovo bez tebe ne bi znao.

Doktor nije mogao da vjeruje koga to njegove oči vide. Došlo mu da Peru izmlati kao što je on ženu, ali to ostade samo pusta maštarija.

-Opet Vi?

-Opet, doktore. Ja doš’o da se malo izvinim.

-Uđite. Pa da čujem?

Pero izvadi kovertu, stavi je na sto i poče je primicati doktoru – sve po Jaretovim direktivama.

-Šta je ovo?

-Koje? –poče se Pero praviti lud onako kako ga je Jare nasavjetovao.

-Ne pravite se budala. Šta je to?

-Moja penzija. Čitava. ‘Oću da mi prodaš moju babu, ovaj, ‘oću da je otpustiš kući.

-Pa da mi opet dođe onako nalupana?

-Doktore, ona pije samo za praznike. Držaću je na oku, tako mi Boga.

-Koveru stavite u džep. Odmah! E, tako. Sad možemo pričati.

-Kolko bi, doktore, to odvikavanje trajalo, ako se baš na to mora ić’?

-Najmanje šest mjeseci na klinici Švarcvald. –doktor se jedva suzdrža da ne pukne od smijeha.

-A ako baba slučajno pobjegne sa klinike?

-Klinika je u Švajcarskoj. Kamo će pobjeći?

-Eeeee, baba nema pasoš.

-U ovakvoj situaciji pasoš se dobije za dvadeset i četiri sata.

-Oj! De, doktore, nemojte! Garantujem da neće nikad doć’ vaka ubijena. Života mi moga! –kleknu Pero pred doktora kao pred oltar.

-Vidjećemo onda kada se oporavi šta ćemo i kako ćemo.

Pero napusti ordinaciju. Pričao je Jaretu i ostalim putnicima koje Jarence natovari usput o klinici Švarcvald. Nije ni stigao kući selo ga na osnovu Jaretovih izjava proglasi lažovom. Svi su oni gledali seriju Klinika Švarcvald. Pero nije ni zamišljao da će ikad doći u ovu poziciju. Pazusi su mu bili mokri i smrdili su kao da je  pod njima nešto crkl’o. Uzeo je dvije kante i otišao po vodu. Nije ni sanjao da je onolika strmina do bunara. Pod teretom kanti pao je, kako narod reče, na nos. Jedva je ustao, otresao snijeg sa sebe i onako mokar otišao opet po vodu. Nije mu imao ko pomoći sem Jareta, ali koliko Jare voli raditi prije bi umro od žeđi nego sam sebi donio čašu vode.

-Luco, dabogda ti se hljeb ogadio! –brundao je uzlazeći uz brijeg.

Kupovni hljeb je bio mek k’o papuča i neukusan isto toliko. Već danima nije pojeo čorbice. Od loše hrane dobio je tvrdu stolicu. Wc je bio poljski i ošinula ga studen po bubrezima. Nazeb’o je jer mu je bilo mrsko da ustaje po noći i loži vatru. Spopala ga temperatura, što zbog situacije sa poštenim doktorom, što zbog prehlade. Od deset vrsta čajeva koje je Luca nabrala ljetos nije znao koji da napravi, a i da je znao koji da napravi, nije znao u čemu da ga napravi jer je svo suđe isprljao. Bio je sam k’o panj. Luca je tek nakon dvadeset i jedan dan izašla kući. Doktor je kao jedva pristao da je ne šalje na odvikavanje, a Pero Lucu više nikad nije onako istukao. Batine je od tad do njegove smrti dobijala samo muhalicom po mesnatim dijelovima tijela. Luca je vjerovala da joj Jadranka ono nije namjerno napravila.

Neko kucnu na prozor. Merkelovica ugleda Petrovicu crvena lica i otečenih očiju. Pokaza joj da uđe.

-Šta drečiš?

-Eto, duša me boli. Nisam ono od Dragana očekivala, ipak je on svijeta obišo i…A i Ilinca, zna sve šta mi se dešavalo, zna da nisam nikad lokala, a ni da me pokuša odbraniti!

-Nije on svijeta obiš’o, on je svijet zaobiš’o. Isti svoj otac. A i ona Ilinca… Naki k’o ona su i Isusa izdali. Zapamti šta ti kažem.

-A đe ti, Anđo, odeš svakog mjeseca?

-Ićeš jednom sa mnom pa će ti se samo kazat’. – odgovori i poče popravljati suknene čarape koje dosežu do iznad koljena jer žena bosanska obraz i zglobove mora čuvat’ k’o oči u glavi.