Jareća posla

Iz auta prvo izlazi Jaretova žena Mara. Njeno ime je Marijeta, ali je tako niko još od osnovne škole ne oslovljava. Iako bi bilo logično da je zovu Jaretovica, selo bi blago prema njoj pa je nazvaše Jarebica. Otvori zadnja vrata i uze apotekarsku kesicu od muža koji je jaukao od bolova. Otjerani komšija pokušava pomoći, a približi im je i Anđa. Izvukoše Jareta iz auta. Na Jaretovim ekstremitetima je bilo više gipsa nego na kući u kojoj je fasovao. Slomljena ruka, noga i rebra. Oteklo lice puno vidljivih kapilara i posjekotina je postalo još crvenije kad vidje Anđu. Uđoše svi u kuću.

-Jooooj, joj! – jauknu čim mu zadnjica osjeti mekanost ugaone garniture u kuhinji.

Stvori se odjednom naroda i svi opkoliše Jareta.

-I kako se to desilo? – upita neko.

-Vidim ja Anđu i Petrovicu nekud se uputiše. Na njima misno odijelo. Ja oko kola nešto čačko, dol’ pod kućom, odma ispod Anđinog prozora. Kad ono čujem ti ja neko grebuskanje. Šta grebe, đe grebe, napregnem uši, auuuu, u kući, a nje nema. Približim se ja prozoru, kontam da me uši ne varaju, al’ kaki. Grebel’ grebe. Dođem do verande, ispnem se i potražim ključ na verandi. Otključam, kad tamo šeće se iz sobe u sobu k’o bećar žuti mačak. Ukr’o se Anđi, prevario joj oči i ost’o u kući. Ja da ga šćapim, on skoči na prozor pa obori onu lozu i op na kredenac. Ja se popnem na stolicu da ga skinem, stolica se izmače i to i bi.

Ljudi se smiju podrugljivo i gurkaju jedni druge laktovima. Podstiču ga daljim pitanjima na laganje.

-Kako si znao da je ključ na gredi?

-Oduvijek je tako ovdje.

-Al’ Anđa nije oduvijek ovdje. –konstatova mršava ženica, supruga otjeranog.

-Zar noliki mačak more stat’ između kredenca i plafona?

-Nema šta mačka ne može.

-Čudno, na kredencu je bilo prašine i tragova prstiju, al’ mačije šape ne bi, a dobro smo gledali. – ubaci se punačka ženica plavih očiju.

-Istina. –povika žena otjeranog.

-Ma pustite sad to. Vidite da je čovjek nabelajio. – pokuša Ilinca amortizovati situaciju.

-Zeteeee, zetika, evo i mene. – ču se glas Jele, Jaretove punice.

-Joooooj! – otegnu se bogat jauk iz Jaretovih usta.

-Faljen Isus i Marija, ljudi moji. Pa šta ti bi, zete? Vidi kakav si. – uprla je svoj drveni štap prema nozi i poče kuckati u onaj gips da vidi je li pravi.

-Navijeke. –odgovoriše ljudi.

-Pa kako?

-Zamirisale mu pare. – dodaje Anđa.

-Kakve pare? –poče se Jare braniti oponašajući uvrijeđenu mladu.

-Inostrane! – dodade žena otjeranog.

-Dvjesta eura! – dreknu Anđa.

Jaretova majka je gledala u pod i tražila pogledom ostatke izgubljenog obraza po čupavom tepihu. Mara nije imala pojma o kakvim se tu parama priča.

-Anđu iš’o opljačkat? Pu, gade jedan! Ideš potkradat’ veću sirotinju od sebe? –frknu Jela.

-Ona sirotinja? –dreknu Jare kada je shvatio ljudi znaju malo više nego je zdravo za njega.

-Kakav ti plijen, takva si zvijer, bruko jedna. – dobaci Jela.

-Jestel’ vi svjesni da o meni pričate, a da sam ja tu? – ubaci se Anđa.

-Anđo, namirićemo sve. – klela se Ruža.

-Ma šta namirit’? Nek ona meni namiri za ove antibiotike i analgetike. Koštali me k’o… Njenu sam kuću spašav’o… –izusti Jare između dva duga joooj.

-Nek ti moj sin Anto plati, mamicu ti Jareću smandrljnem. Ti da hoćeš čiju kuću spasiti, iš’o bi radit’. Vozio bi špediciju i obezbijedio šta ovoj djeci i jadnoj ženi. Duže si bio pod onijem mojijem kredencom nego u radnom odnosu.

-Hahaha, istina, istina. – ubacila se punica.

Jaretu su riječi radni odnos i radni staž stvarale toliku uzbunu u stomaku da su crijeva postajala toliko nervozna da su krčala na sva zvona. A tek riječ špedicija, ma činilo se da bi mu draže bilo da ko kaže Jare, ubij se nego da pomene špediciju. Ljudi su to znali pa se selo odlučilo Jaretu verbalno osvetiti zbog upada u Anđinu kuću, demoliranja ono malo sirotinje i prodaju obraza za pišljivih dvjesto eura. I kako ko otvori vrata Jaretovog doma, odmah počne sa jezika kotrljati riječi koje su u svom sastavu sadržavale rad, kao osnovnu funkciju čovjekovog umovanja i bivstvovanja na Zemlji. Čak se i ekipa pred prodavnicom šprdala na njegov račun.

-Jesi čuo? Jare prodalo obraz.

-Ma daj. Kome?

-Anđinom Anti.

-I pošto bi jareći obraz?

-Dvjesto eura.

-Skup mu obraz, brate,

-A đe ga prod’o?

-Na viberu. Hahaha. Preko poruke. Dijete pokazalo.

Antu je blagovremeno objavijestio Ilincin sin Dragan, koji mu je za ovu rabotu i bio preporučio Jareta, da je operacija propala i da čitavo selo zna za dvjesto eura. Odmah je Anto nazvao Jareta i prijetio mu da će ove povrede sa kredencom biti mačija ogrebotina naspram onoga šta ga čeka kada se on obre pod bosanskim nebom. Ima dana kada ne treba ustajati iz kreveta, a kamoli šta raditi – pomisli Jare i popi tabletu za spavanje. Bilo je pet sati poslije podne. Crijeva uznemirena riječju špedicija počeše raditi protiv Jareta pa tako pospan bi natjeran da do kasno u noć onako zagipsan ide u kupatilo i svoje dragocjeno vrijeme provodi na šolji.

– Anđooooo, pohitaj vam. Važno je. –prodera se Petrovica kada je vidjela Anđu da izlazi iz Jaretove kuće.

– Šta je?

– Aj popijemo kafu, moram ti nešto saopštit’.

– Prijala bi mi kafa, al’ neću, kasno mi.

– Popićemo ovaj sokić. Znaš kako razgali. Tačno duh vrati u tijelo.

– Dosta, ne sipaj više!

– Dosta je samo kad tuku. Šuti i pi!

-Šta si mi ono htjela rijet?

-Aaaa, zvala me…

Neko pokuca na vrata.

-Naprijed!

-Anđo, ljutiš li se ti na mene zbog ovog što je tata uradio? – upita srednjoškolka, Jaretova kćerka, Anđu odmah sa vrata.

-Ama, dijete drago, ne ljutim.

Djevojka priđe Anđi, izgrli je i izljubi pa slučajno pogleda u Petrovicin upaljeni televizor.

-Eeee, vidi Niko Kovač. Ljepšeg muškarca nikad nisam vidjela. Ma najveća mi je želja da ga upoznam. Eto, moram ić’. Ja pazim tatu sad. Vidimo se. Ćao.

-Kodab nije Jaretova. – frknu Anđa.

-Znaš šta, Anđo, meni taj Niko i nije nešto. –tiho dodade Petrovica.

-Tebi nije nešto? Tebi? Ajde bježi. Šta sve neću čut’ danas. Eto, a ko je tebi nešto, al’ ako kažeš Pero, drž’ se dobro?

-Ma biži! Da ti kažem ti bi se počela smijat’ i…

-Neću, obećajem. De reci! – nagovarala ju je Anđa sluteći cirkus koji bi joj uspio popraviti ovaj ludi dan.

-Pa…. Miladin.

-Miladin? –preturala je Anđa po glavi to ime, ali nije mogla razaznati o kojem je to čovjeku riječ.

-Ja, ja. Lijep je k’o slika.

-Koji, bona, Miladin?

-Kako ne znaš, bona? Pa onaj iz serije Đekna.

Anđa se počela smijati toliko da ju je čak i Jare u ćenifi čuo i odmah taj smijeh pripisao njenom današnjem odlasku u Tuzlu i švaleru kojeg je ona, po njegovim riječima, imala duže vremena jer svakoj ženi bez obzira na godine, a pogotovo pušćenici, treba topli, muški zagrljaj. Prvo je mislio da ide hodži, ali nove činjenice poput ovog smijeha su nedvojbeno pobile to prvobitno mišljenje i ukazale na prisustvo mužijaka. Još da otkrije što Petrovicu voda za sobom…

-Znala sam da ćeš se smijati. Kud ti budala i reko?

-On onom Kovaču kodb je pradjed.

-Ma ja.

-A koja ti je najveća želja? Jaretovoj maloj je da otog Kovača upozna, a tebi?

-Neću ti rijet. Smijaćeš se i…

-De!

-Ajd još samo ovaj put. Eto želja mi je da budem na televizoru u nekoj emisiji.

-Vidiš da se ne smijem.

-Čudi me to. Popravljaš se.

-A što si ti mene zvala?

-E ja. Zvala me ona moja doktorica. ‘Oće sutra da dođe da nešta s tobom popriča.

-Kod mene da dođe?

-Ja.

-Jel’ ti rekla što?

-Nije.

-Sutra se spremi oko osam da odemo u Tuzlu. Nemam iz čega kafe popit’, a kamol doktoricu dočekat’.

-Okej.

-Upravu ti bi, ovaj sok baš razgali.

-Ajmo još jednu limenku popit’ popola.

-Aj.

Jare nije ni naslućivao, sjedeći polomljen na onoj šolji, šta bi otkrio da se dokopao fascikle. Ko bi rekao da je svojoj rođenoj ujni demolir’o kuću. Onog dana kada se desio, po Jaretovoj priči, najveći skandal u selu i kada su Anđu otpisala i braća i djeca, sve su čuli Jaretov ujak, inostrani penzioner i njegova kćerka. Nisu odmah otišli Anđi, ali su više od godinu dana razgovarali međusobno o ovoj račvastoj temi i skovali plan kako joj pomoći. Jaretovog ujaka je ostavila žena još u mladosti i da zlo bude još veće ostavila ga sa malim djetetom. On je radio po Njemačkoj, a kuća im se nalazila između kuće Marka Anđinog i profesora Kovačevića pa su imali uvid u Anđin život, ako se ono uopšte i moglo nazvati životom. Sa Markom nije pričao godinama, a ni Kovačević mu nije bio drag. Odluči da sa kćerkom ode do Anđe i predloži joj brak. Bio je stariji od nje i po nekoj prirodnoj logici veća je šansa da Bog prije uzme njega nego nju pa da teško zarađenu penziju koja je ukrašena iskrivljenom kičmom i stalnim pohodima u banje nekome ostavi.

Anđa nije mogla spavati i vrtila se po krevetu kao jare na ražnju. I svašta u ovakvim noćima dune čovjeku u glavu.

-Anđo, de se udaj za mene.

-Štaaaa? –izleti joj razmućeni sok kroz nosnice i nađe se na podu.

Bilo je izvijesno da će mravi naseliti one sladunjave kapljice koje padoše na pod koji škripi.

-Da ostavim kome ovu penziju. Nećeš ti imat’ nikakvih obaveza. Ja sam zbrinut.

-Anđo, mene je mama ostavila, tebe djeca. Da me sad pitaš kome je gore, rekla bih tebi. –ubaci se kćerka.

-Oj, sine…

Udade se Anđa nakon dugih i argumentovanih nagovora Jaretovog ujaka i njegove kćerke. U braku za koji niko nije znao bila je dvocifren broj godina. Nije ni razmišljala o onoj penziji. Molila je Boga da proživi što duže Jaretovog ujaka jer tako dobrih insana fali ovom svijetu. I tako nakon dvanaest godina pušćenica Anđa postade pravno gledano inostrana udovica. S tim statusom dođe i penzija koju je morala podizati u banci da joj selo, a pogotovo Jare, ne bi pripisali Boga pitaj kakva nedjela. I niko za ovu tajnu nije znao osim Ilince kojoj je danas otvorila dušu. Selo je, palacajući aktivnim jezicima iza kojih stoje maštoviti mozgovi, prozva iz cirkusa Merkelovica. I sve oko nje nekako postade švapsko. Primila je četiri inostrane penzije i kalkulisala kako da napravi kupatilo i iskopa bunar. Nije ni sanjala da će njena raspitivanja o navedenim stvarima tako brzo doći do djece koja su je otpisala prije dvanaest godina. Kanu joj suza bistra kao voda sa seoskog bunara i pobježe do brade. Miladin – lijep k’o slika; smijeniše Petrovicine riječi suze i prilijepiše osmijeh na Anđino lice. Kupiću i ja onije red bulova sutra, da počastim Petrovicu. – pomisli.

Jare, Anđa i Ilinca oka ne sklopiše do zore. I taman se Jaretova crijeva smiriše, a san mu prevari oči, počeše djeca školarci vršiti invaziju na kuhinju u kojoj je spavao jer se do sobe na spratu nije mogao popeti. I čim oni odoše u školu, ustadoše otac, mati i žena. Pa to lupa šerpama, šoljice i džezva mu vrijeđaju bubne opne, zazvoni telefon, poče voda da vrije. Bio je nervozan i nenaspavan, a taj dan se najavilo ljudi i ljudi koji će jedva čekati da spominju špediciju. Nenaspavane Anđa i Ilinca se zaputiše u Tuzlu.

-Šta zijevaš? – frknu Anđa.

-Spava mi se.

-Spavaćemo kad umremo!

-Opet nekud odoše? –izusti Jare koji ih posmatra kroz kuhinjski prozor.

-‘Oćeš opet, tajo, ulazit’ Anđi u kuću? – upita petogodišnjak.

-Mrš!

Objavio

rapunzelstar1

Ja sam jedna zlatokosa bosanka koja je odlučila opisati svoje djetinjstvo, uspone i padove i sve ono što me život naučio kroz priče. Tu sam da motivišem, nasmijem do suza, a ponekad i rasplačem. Moje priče su istinte jer pored ovoliko istine nemam kad da izmišljam, a i kad izmislim to će biti istina jer sam ja izmislila. Ostalo što vas zanima o meni pročitajte u pričama!

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s