Dnevnik 1.dio

Dragi dnevniče,

Ja sam internet nasilnik. Krijem se iza dva lažna profila na facebook-u i jednog na instagramu. Posudio sam slike nekog inžinjera i postavio ih kao profilne. Inžinjer je iz druge države, ali sudeći po boji kože i načinu odijevanja reklo bi se da je malo bogatiji Bosanac. Kao radno mjesto naveo sam sam svoj gazda iako je istina malo drugačija. Naime, radim deset sati dnevno, šest dana u sedmici, kao i većina mojih vršnjaka. Imam dvadeset godina. Tokom školovanja se ni intelektualno ni društveno nisam mnogo isticao. Mislim, zašto da učim kada od škole nema ništa? Družim se sa ekipicom od desetak ljudi. No, vratimo se mi na inžinjera. On ima, sudeći po slici, nekih trideset do trideset i pet godina. Njegov solidan izgled daje kredibilitet mome identitetu zato što komentari poprimaju sasvim drugu konotaciju ako ih napiše lijepo čeljade. To što sam napisao lijepo čeljade za muškarca, ne znači da ja gajim simpatije prema muškoj populaciji, Bože sačuvaj. Samo sam objektivan jer je on imao sreće da ga zapane malo povoljniji genetski materijal, a sve muškarce s „onu stranu“ bih ja odmah pobio. Meni to nije normalno. I šta ako sam uzeo njegovu sliku? Trebao ju je zaštititi ili još bolje, uopšte ne stavljati na internet. Javno je svačije, a svačije je ničije pa stoga ne shvatam zašto se diže tolika pompa oko autorskih prava. Internet nasilje stručnjaci nazivaju jedinstvenim imenom cyberbulling. U školi sam učio engleski čitavih jedanaest godina i da budem iskren ni jedanaest rečenica ne znam sklopiti na engleskom. Nisam ja kriv. Svake godine su se mijenjale profesorice i svaka od njih je tu bila po ugovoru na određeno vrijeme. Sve i da su nas one čemu naučile, ja ne vidim koristi od engleskog jezika jer je svima danas potrebniji njemački. Ja ni njega ne govorim i smatram da kad bi otišao gore svugdje ima naših, a gdje su naši tu ti strani jezik i ne treba. Uglavnom, ostalo mi je u glavi da se na engleskom C čita kao K pa sam internet nasilje prekrstio u kajberbuling i tako sam ga zvao sve dok na dnevniku voditeljica ne izgovori sajberbuling. Ma ni ti englezi nisu čisti. Piši kako čitaš, čitaj kako pišeš. Samo dodatno komplikuju, ali znam da su svi internet pojmovi međunarodnog karaktera imenovani na engleskom. Otac i majka svaku veče gledaju dnevnik baš u vrijeme kada večeram pa sam polijepo upoznat sa dešavanjima u državi. Internet mi je draži zato što tamo mogu izabrati šta ću gledati i slušati, ali i usputne informacije sa dnevnika mi dobro dođu. Svoj pravi profil na društvenim mrežama koristim samo na poslu jer, ne daj Bože, desi mi se šta pa neka su gaće čiste i profil pravi. Sasvim slučajno sam postao internet nasilnik. Sad će prevrnuti očima svi oni koji tvrde da slučajnosti ne postoje. Jednog sam dana vidio da školska drugarica, studentica medicinskog fakulteta sa kojom su me roditelji poredili godinama na moju štetu naravno, pametuje nešto u nekoj grupi pa poželih da joj malo verbalno odvrnem glavu k’o pijevcu. Suludo bi bilo pisati u svoje ime pa napravih profil i opletoh po njoj. Bio sam u debeloj prednosti – em anoniman, em znam o njoj svašta. Nivo serotonina u krvi je naglo porastao i ja otkrih da volim nekoga uvrijediti više nego hljeba se najesti, a volim se najesti i to moja stomačina može i da potvrdi. U stvarnom životu to ne dolazi u obzir jer ne želim sebi stvarati neprijatelje. Nisam kukavica, samo koristim mozak. Anonimnosti mi pruža fantastičan osjećaj i podgrijava mi sujetu. Na poslu, kada me iznerviraju pojedine kolege, danima preispitujem njihove bolne tačke i pakujem ih u rečenice koje ću kao bombe ubaciti ispod njihovih javnih slika. U slučaju da se oni ne služe društvenim mrežama, nađem nekog njihovog srodnika ili pak dijete. Stručnjaci ovo zovu flaming – namjerno otvaranje bolnih tema koje izazivaju jake emocije. Ponekad koristim i outing – otkrivam privatne informacije koje osobu dovode u nezgodan položaj. Moje žrtve ne shvataju da je komentar dokaz pa brže bolje brišu te dokaze da ih ne bi vidjelo što više ljudi ne shvatajući da na ovaj način ustvari rade u moju korist. Komentar ostao ne ostao na internetu, šugavi osjećaj nakon njega ostaje do zauvijek. Ja biram žrtve. Ne kažem da se tu i tamo ne omakne i koja usputna žrtva. Čačkajući po raznim stranicama, pustim mašti na volju pa se olabave tastaturne uzde i napišem nekoj tamo nepoznatoj osobi komentar. Uvidio sam da imam talenta za vrijeđanje i što više uvreda napišem to mi mašta sve svježija i šarenija. Internet mi daje mogućnost da se za dvadeset maraka igram Boga i da budem prisutan svugdje. Većina ljudi ne shvata kako internet funkcioniše i vjeruje svemu što tamo pročitaju. Skoro sam jednoj random djevojci iz čistog cirkusa u gluvo doba noći napisao ispod apsolventske slike „više si brakova rasturila nego ispita položila“. Dok je ona ujutro ustala, meni je pedest ljudi lajkalo komentar, a koliko njih mi je pružilo podršku i osulo se na jadnicu neću ni da spominjem. Mene se i ne morate čuvati jer ja i nisam neki nasilnik. Ja sve navedeno radim ili iz šale ili da nahranim sujetu, a ponekad i da poravnam račune koje pravi ja ne umije poravnati. Nego, čuvajte se vi onih koji me podržavaju – onih koji lajkaju moj ljigavi komentar sa svog pravog profila, onih koji mi napišu bravo, care i onih koji jedva dočekaju napisati šta protiv vas ispod mog komentara. Čuvajte se onih koji kažu da je govor mržnje istina i da se samo budala ljuti na istinu. Čim vam predstave zlostavljanje i govor mržnje na navedeni način, a vi posrčete postavljeno, bićete ubijeđeni da internet nasilnike ne trebate prijaviti. Posrednici su najopasniji u ovom procesu zato se mi, internet nasilnici mnogo i ne bojimo. Zamislite samo djevojku mojih godina koja ode u policiju i prijavi dvadeset ljudi koji su joj napisali ispod slike na stranici Spotted da ima obline kao daska ili joj sugerišu da napiše šta inače jede da to daju svinjama da ih malo utove. Osim što bi bila izvrgnuta opštem podsmijehu, vjerujem da bi joj makar jedan policajac dao kliješta i predložio da isiječe žice koje dovode internet koji ona očigledno ne zna korisitit na pravi način. Odgovornost mene i onih koji me podržavaju bi bila smiješna naspram njene naivnosti. A sad, dragi dnevniče, odoh malo surfati! Pišem ti čim prije!

Prema istraživanjima Global Analitike 80% internet zlostavljača poznaje svoje žrtve, a čak 74% posto učenika srednjih i osnovnih škola internet nasilje ne smatra nasiljem već šalom. Šala ima za cilj smijeh, a nasilje suze. Mislite li i dalje da je nasilje šala?

Objavio

rapunzelstar1

Ja sam jedna zlatokosa bosanka koja je odlučila opisati svoje djetinjstvo, uspone i padove i sve ono što me život naučio kroz priče. Tu sam da motivišem, nasmijem do suza, a ponekad i rasplačem. Moje priče su istinte jer pored ovoliko istine nemam kad da izmišljam, a i kad izmislim to će biti istina jer sam ja izmislila. Ostalo što vas zanima o meni pročitajte u pričama!

6 misli o “Dnevnik 1.dio”

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s