Najgore je imati, pa nemati!

Život je bogat strminama – pomisli Jare dok zvirli kroz niski kuhinjski prozor koji je bio otvoren. Najteže mu pada nizak nivo nikotina u krvi, ali bolna rebra havariju prave nakon tri uvučena dima. Ilinca pere prozore na uranak. Stiže i otjerani, čovjek koji je Jareta neki dan odvezao doktoru. Njih dvojica su bili sličnih osobina pa su zato često bili u zavadi.

-‘Oćel, komšo?

-Šuti! Oči mi ispadaju. Vas cijelu noć oka ne sklopi.

-One opet nekud odoše.

-Vidio sam. A vidi i one budale. Čiste prozore pere. Trebaju joj doć’ Jadranka i Dragan.

-Ma ona ovo picani jer joj trebaju stić’ majstori oko podne.

-Kakvi majstori?

-Ugrađuju inventer klimu, i gor’ i dol’.

-Budala pere, a opet će isprljat’ dok budu bušili zid ‘iltovkom.

-De ti to našem ludom narodu objasni. Peri za majstora, peri za majstorom. Al’ neka je. Sad će guzu grijat’ na dugme.

-Ih, da je sad vidi pokojni Ilija.

-I da joj derne vagon žita i na svakoj žitci po, kolko ono bi, stotinu Bogova?

-Ja, ja. On je psovao vagon žita i na svakoj žitci po sto Bogova, Bože me sačuvaj. Eto da me ti sad ne napomenu, ja se toga ne bi ni sjetio.

-Jutro, komšija. – pozdravi ga Mara koja nosi plastičnu, plavu kantu od deset litara.

-Jutro. To pomuzla kravu?

-Jesam. ‘Oćeš kafu?

-Nemam kad. Doš’o da kupim litar mlijeka. Trebaju mi djeca stić’ iz Austrije. A i ti bi, Maro, da si pametna batalila sve to i otišla sestri.

Mara se spremala da pita Jadranku da je odvede u Austriju makar na tri mjeseca. Čekala je k’o ozebli sunce da se sestra ukaže. Jare je tugovao zato što se bliže Svi sveti i Dušni dani – praznici kada njemu za dva dana u džep nakapa više nego za čitav mjesec. Imao je nekoliko stalnih mušterija – inostranih udovica koje i ne žive ovdje, a koje su obilazile groblja i velikodušno plaćale koliko zineš. Odvezeš je u Drijenču na groblje, ona se svrati kod neke rodice koja je isto kao ona došla iz inostranstva, nema smisla da ti, taksista, sjediš k’o pas u autu pa te pozovu u kuću. I tako se napiješ, najedeš i pametuješ do mile volje, a za navedeno još budeš i plaćen. Pride te plate i za dangubljenje, eurima. I sve tako, od sela do sela, od groblja do groblja, s užine na užinu. Sunce je sijalo sve jače i jače. Oktobar samo što nije zamak’o na kalendaru. Računski mu je bilo jako privlačno to što Mara namjerava pitati sestru da je malo odvede u Austriju. Ilinca i dalje čisti. Liježe na krevet i namiješta se na onu stranu na kojoj su napukla rebra. Uzima muhalicu, okreće je naopačke i gura ručku pod gips. Ne zna da li mu je gore kada ga boli ili kada ga svrbi.

Markovica i Petrovica se stapaju sa šarenilom pijace. Hodaju polako i razmatraju šta sve trebaju kupiti.

-Kajšova, kajšova, navalite narodeeeeee… –derao se čovjek srednje visine.

-Ajd da vidim kajš za cukicu. – reče Anđa.

-Ovo su za ljude.

-Znam, al’ ‘oću onaj što čitavom dužinom ima nitne da ga mogu lakše prilagodit’ cukećem vratu.

-Pametno.

-Dobar dan, imatel’ kaišova sa nitnama?

-Imamo.

-Pošto koštaju?

-Svi po pet marki.

-Prvo da provjerim radel’. – kroz smijeh izusti Petrovica.

-Čuj dal’ kajš radi! – začuđeno reče Petrovica, a Anđa mahnu onim kajšem i opuca Petrovicu po ruci.

-Radi, što jest’, jest’.

-Tebi povazdan do cirkusa. – frknu Petrovica.

Anđa izvadi novac da plati, pogleda roma i ušuta. Pa pokuša nešto reći, ali jezik prestade da sarađuje i sve joj  nešto u grudima oko srca poče gonit’ srce van grudi.

-Sejdo, sine, jesil’ to ti? – uzviknu.

-Koji Sejdo, nije valjda…?

-Jesam. Markovice, jesil’ to ti?

-Nisam više, sinko, al’ duga priča. Mislim jesam ja, al’ više nisam Markovica.

Zagrli ga kao svoje dijete. Nedugo zatim štandu priđoše žena i djevojka od nekih dvadesetak godina. Kada Branka, Sejdina žena, ugleda Petrovicu i Markovicu, upade im u zagrljaj i upozna ih sa kćerkom Aidom.

-Pa gdje ste vi čitavo vrijeme? – upita Petrovica.

-Neko je kazivao da živite u Varešu, neko da je…

-Živjeli smo u Varešu tokom rata i sve do dvijehiljadite, a onda u Sarajevu i eto od proljetos smo u Tuzli.

-Đe ste tačno?

-U Mihatovićima. –sramotno izusti Branka kojoj od nekadašnje ljepote ostadoše samo zelene, krupne oči.

Za roditelje nije pitala. Reče mužu nešto, pozdravi se sa nekadašnjim konama i udalji se u pravcu Slavinovića. Bila je mršava k’o grana i svaki bi insan bez imalo medicinskog znanja pročitao hrđavu dijagnozu sa onog tena. Anđa je dugo gledala za njom i odlučila je potražiti u Mihatovićima za nekoliko dana. Branka je kćerka profesora Kovačevića, onog koji je ušao u gradsko vijeće i na kojeg je Drago Jare bio kivan od izbora. Davno je nekad kod profesora dolazio Sejdin otac Husnija, jedini rom sa fakultetskom diplomom tada i pravili su velike planove kako poboljšati život roma u Tuzli. Dovodio je i sina sa sobom, simpatičnog Sejdu u kojeg su tada bile zaljubljene sve djevojčice u selu. Godine su prolazile, a Husnija iznenada umrije, a s njim umrije i njihov plan, ali se rodi ljubav između Branke i Sejde. Kovačević bi protiv te veze, a Sejdo – momak čarobnog glasa i na gitari vještih prstiju, odvede Branku u Vareš kod tetaka. Roditelji se odrekoše kćerke i ne htjedoše ni čuti za nju, a ona se prvih godina toliko trudila da barem sa majkom stupi u kontakt. Onda i rat učini svoje, a profesor postade nenormalno strog prema drugoj kćerki koja je sestrinu ljubav iskijala na svojoj koži. I niko više i ne znade gdje se nalazi Branka, samo se kroz selo pusti haber da ju je neko uspio naći na internetu, ali se ne znade ni ko, a ni šta je vidio tokom tog pronalasaka. Na tome sve ostade, a Jare se raspitivao na sve strane, premda je dolazio u kontakt sa mnogo ljudi, ali niko ne znade gdje se nalazila njegova ljubav iz mladosti. Kovačevićka, profesorova žena, bila je tiha i blaga. Hronično joj je pogled bio zakovan za pod, a podnosila je svašta kroz život, od profesorovih preljuba do vječitog nabijanja osjećaja krivice zbog Brankine ciganske udaje. Nije oskudijevala u materijalnom, ali joj je Kovačević, profesor hemije, uvijek stavljao do znanja da joj se to može lako izmaći ako se ona izmakne njegovim pravilima. Njega su zbog enormne količine strogosti i negativnosti učenici još sedamdesetih godina prozvali elektron – negativno nabijena čestica u atomu, a on je iz godine u godinu sve više opravdavao nadimak. Elektron je javno rekao da je za njega mrtav svako ko ikad prozbori sa Brankom, a ženi je jasno stavio do znanja da bi je ubio ako sazna da petlja sa ciganijom. Bezuslovna poslušnost je cvala, duša je umirala.

Anđa je pazarila dva kajša.

-Jesil’ ti, stvarno, u kastu ić’ u ote Mijatoviće? –prošaputa Petrovica.

-Jesam, a ićeš i ti sa mnom.

-‘Oću.

Kupile su suđe koje je Jare polupao dok se verugao po kredencu. Nisu pričale. Svaka se gušila u vlastitim mislima. Petrovici je bilo žao što je nikad niko majkom ne nazva, a rađala je. Anđi što je bila majka, a sad spletom ludih okolnosti nije. Jadna Branka, živu majku od prije rata majkom ne nazva. Najgore u sva tri ova slučaja bi – imati pa nemati; dijete ili majku, svejedno, ova izreka radi bez obzira na to o čemu se radi.

Petrovica i Anđa stigoše kući pa nanesoše vode sa Jaretove česme da operu novo suđe.

-Da mi se ono ne desi, umrla bi, a ne bi obroka pojela iz neokrnjenog. – komentarisao je Jare kupovinu suđa.

-Mrš, sramoto jedna! Moram ženi odnijet’ pare za suđe. – brojao je Jaretov otac.

-Bolje meni kupi cigare, ubiše me ove motane! Pluća helać čine čim povučem dim.

-Prestani dumanjgijat’!

-Šta se svađate? Vidite da su majstori kod Ilince. Trebal’ svako ko naiđe čut’ da se samo u ovoj kući ljudi svađaju? – dreknu Jaretova majka.

-‘Oće originalnije cigara.

-Jeda Boga se ko od posjete sjeti da mu uzme. – podrugljivo dobaci Mara.

Jaretu i danas dođe gostiju. Cigare niko nije donio, ali su svi pušili u prisustvu bolesnika i riječima radni odnos i špedicija mezetili originalnim cigarama nadimljenu, zagipsanu jaretinu. Jadranka i Dragan čim dođoše, ma čini se ni stvari iz auta ne iznesoše, uputiše se prema unesrećenom Jaretu i zapovrgnuše priču koja mu opet crijeva uzbuni.

-Špedicija. Dvjesto eura po turi. Bosna – Španija. Tri dana. Gospodski pos’o.

-Možete li vi meni šta naći, onako na crno, da koju banku zaradim preko zime? – upita Mara.

-Nije to više kao prije. Sad kako otvoriše granice za Hrvate, to je ludilo. – recituje Dragan.

-Nije ti gore k’o ovdje, kravica laganica, malo usirim sir, malo Anđi. Gore se radi! – upade Jadra.

-Svi misle mi pare beremo na grani.

-A i jezik se mora znat’.

-Bez jezika si nula. A za rad na crno kazne ogromne.

-Znaš šta, Maro, Austrija je provincija naspram Njemačke. Pogledaj samo koliki je BDP Njemačke. Folksvagen, Audi, Adidas… Sve što valja dolazi otamo. Tebi je najbolje fataj se Njemačke. Nema para u Austriji. – obrazloži Dragan.

-Da odem u Njemačku i kažem:“Alo, ja stigla.“ Nemam, ljudi božiji, ja tamo nikoga. – kroz zube procijedi Mara.

-Ja samo izlažem šta je najbolje. Vi se na sve ljutite. Najbolje vam ništa i ne govorit’.

-Pozdrav, narode. Pa koga ja to vidim? – izusti Jaretova kćerka koja tek dođe iz škole.

-Pa šta ima? – jedva dočeka Dragan da presiječe temu o pomaganju Mari.

-Škole najviše.

-Samo uči. – dodade Jadra.

-Dobro njoj ide. Najbolja je! – pohvali je baka.

-Samo hrabro. Ne daj da te išta demorališe. Daleko ćeš ti stići. Imaš sve predispozicije. Ni na jednoj odgovornoj poziciji nema lijepih žena. Ne, ne. Zato samo guraj. Bog je svima nešto dao. Zapamti to! – iscvrkuta Dragan, otac dvoje djece koje će opet pasti na polugodištu, rečenice pune zajedljivosti.

Djevojka ne vjeruje da joj tetak upravo reče da je ružna. Jaretu je došlo da krekne lišite me svog prisustva, ali crijeva prije skupiše hrabrost i počeše zavijati kao vukovi. Dragan i Jadra odoše. Ilinca ih čeka sa večerom.

Anđa i Petrovica sjede u skromnoj kućici sa doktoricom i još dvoje ljudi koje je ona dovela.

-E, ovako. Mi smo došli jednim poslićem. – obrazloži čovjek u crvenoj majici.

-Dobro.

-Doktorica mi je pokazala ovu sliku. – nastavi čovjek.

Na slici stoji Petrovica, a iza nje se vidi Anđina kućica.

-Pa?

-Mi snimamo seriju i mislili smo, ako vam to odgovara, da snimamo u vašoj kući. Naravno, uz naknadu.

-Ovde? Pa zar nema boljije kuća? – iznenađeno upita Anđa.

-Nama treba baš ovakva, bosanska, šeperuša! Vama će sve biti plaćeno.

-Kad Bogu pukne vreća para nad tobom, slobodno tu vreću još malo isparaj da ispadne još koja markica, jerbo, postoje crni dani u koje je teško unić i sa parama, a kamoli bez para! – nasavjetova Petrovica Anđu, inostranu udovicu.

Anđa pristade.

Objavio

rapunzelstar1

Ja sam jedna zlatokosa bosanka koja je odlučila opisati svoje djetinjstvo, uspone i padove i sve ono što me život naučio kroz priče. Tu sam da motivišem, nasmijem do suza, a ponekad i rasplačem. Moje priče su istinte jer pored ovoliko istine nemam kad da izmišljam, a i kad izmislim to će biti istina jer sam ja izmislila. Ostalo što vas zanima o meni pročitajte u pričama!

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s