Dokaz

U hodniku policijske stanice na neudobnoj, drvenoj stolici željan cigarete sjedi Drago Jare – osumnjičeni za krađu Franjinog novčanika. Svrbilo ga ispod koljena, tamo gdje gips obuhvata potkoljenične kosti od kojih je jedna slomljena. Goli nožni prsti, čini mu se, samo što nisu pootpadali od studeni, a glava mu je gorila od žestine koju prouzrokova novonastala situacija. Zengu su već bili pustili, a na informativnom razgovoru su Franjo i Petrovica. Ko god naiđe uskim hodnikom, od onih uniformisanih, trblavih kojima se salo nad pojasem trese k’o Jermenija do inspektora u civilu, odmjere ga svojim gmizavim pogledima od glave do onih modrih prstiju. Ovo sve nije normalno – pomisli dok pokušava ignorisati svrbež i želju za nikotinom. Previše je šugavih slučajnosti stalo u posljednja tri mjeseca, a previše slučajnosti znači samo jedno – odsustvo slučajnosti. Čim se kandidovao ljetos, sve mu je nekako od tad krenulo niz brdo. Ljudi su se uvijek jagmili da ih on vozi i na opšte negodovanje njegovih kolega divljih taksista, uvijek mu je auto bio pun. I baš zbog toga mu nije jasno kako je dobio samo nekoliko glasova, a potencijalni birači su ga obožavali. Putnici su se uvijek divili njegovoj informisanosti i velikodušnosti što se tiče distribucije informacija, da ne kažemo tračeva, koje je znao dozirati srazmjerno ušima koje slušaju, a ponekad malo i umjetnički obraditi radi dojma i poente. Prije izbora su mu svašta docrtavali na i ispod plakata, a nakon izbora ga Zenga nab’o na svoje oštro pero i svako malo ga prozivao na društvenim mrežama, naravno ne pominjući mu ime, ali rečenice su bile takve da bi i ćorav vidio jareće rogove u onim rečenicama. Baksuzluku tu ne bi kraj jer je Jare shvatio da mu ona polugola slika koju je načinio pred izbore ispred muzgavog ogledala samo izaziva šprdačinu i ćaloprdanje seoskih hajvana i taman odluči da je ukloni, telefon se pokvari, a on ne znade šifru pomoću koje može sa drugog uređaja ući na profil koji je posjedovao. Uze na korištenje od petogodišnjeg sinčića mobitel koji ga sad žulja u džepu, ovdje u policijskoj stanici, a dijete je plakalo k’o godina zato što se nema na čemu igrati igrica. I taman kada mu je došlo da išamara sam sebe zbog toga što je dopustio da ga zavedu američke gluposti poput negativnog marketinga, javi mu se Merkelovicin sin Anto koji ga angažova. Taj angažman ga je koštao i obraza i zdravlja i mirnog sna, a svrbež i žena Mara ga stalno podsjećaju na navedeno. Od kandidature do današnjeg dana mu se čak i auto pokvario četiri puta što mu je iz mršavog novčanika išćeralo dvije stoje. Marina sestra Jadranka i njen muž Dragan su složili kojekakve priče samo da Maru ne odvedu da odradi koji mjesec, a njegov brat je pričao isto kao i oni. I na kraju svakog razgovora uvijek su pominjali prokletu špediciju. I taman kada je Jare odlučio da malo pusti mozak na pašu, vidi naroda, najede se i napije, đavo posla svog poslanika, da izvineš, iz Jajca koji ih dopremi u ovu policijsku stanicu gdje ne poštuju povrijeđene ljude poput njega, Drage Jareta, koji je večeras, na hodniku đe caruje propuh, shvatio jednu važnu stvar – uzrok svih svojih problema i jedino logično objašnjenje za sve što ga snašlo.

-Vi ste na redu. – strogo izreče bundoglavi policajac.

Jedva je ustao i na jednoj nozi ušao u zadimljenu sobicu u kojoj sjede Petrovica i Franjo.

-Ja nisam lopov! Uzmite otiske sa šalajbuka! I mene zanima ko mi je poturio! – frknu Jare.

-Ovdje pričate kada vas ja šta pitam! – opomenu policajac.

-Samo otiske! – navaljivao je Jare.

-Franjo vas ne tereti. – ubaci se policajac.

-I šta to znači? Da sam ja u njegovoj milosti i nemilosti? Nema od tog ništa! Samo otiske! – dreknu Jare.

-Dosta vas je! Ponašate se kao da ste na brdu pa hoj mi ga hoj. Ovu instituciju morate poštovati!

-Jake mi institucije… – dobaci Franjo.

Franju su zadržali, a Petrovicu, Jareta i Zengu vratili kući u tri sata iza ponoći. Ispruži se Jare na kauč u kuhinji, dokopa mobitel i jednom tipkom odluči poduzeti nešto glede nesreće koja ga ne napušta mjesecima.

-Haloooo!

-Halo! Ko je to? – iskipi pospani glas iz onog telefona.

-Ja sam.

-Ko ja?

-Ja, Drago.

-Znaš ti kolko je sati?

-Znam, al’ ovo je hitno. Glava je u pitanju.

-Čija glava?

-Mog ćaće! Moja, jadan ne bio, čija će bit’.

-Pa šta ti je?

-Ovaj zadnji kvartal godine mi, gluvo i ćoravo, samo što glavu s ramena odnio nije.

-Kako će ti kardan odnijet’ glavu?

-Nije kardan, jebem te gluva, već kvartal, četvrtina! – ispljunu Jare izraz koji je čuo na predizbornom skupu.

-Pa šta ‘oćeš od mene?

-Da me sutra voziš u Gradačac hodži. Meni je napravljeno!

-Doću u osam.

-Fala ti kud čuo i ne čuo.

-Vidimo se sutra.

Jare nije oka sklopio. Prebirao je po glavi ko im dolazi, ko im je šta donio i ko je od njih posudio kakvu alatku. Odlučio je detaljno pretražiti kuću i okućnicu, a štalu pogotovo jer je ljetos i krava bila nešto poslaba, a i stari je skoro zamalo pao sa ljestava koje su na štalu naslonjene. Prvo je sumnjao na punicu pa na Merkelovicu i Ilincu pa na Mirka, a onda je shvatio da je to mogao biti bilo ko jer sve sem ljudske zlobe ima nekakva uhodana pravila i načela. Pušio je jednu iza druge, tres’o se k’o malo bolji prut i pokušavao shvatiti otkud onaj Franjin novčanik u njegovom džepu. Najgore od svega je to što mu ni najrođeniji ne vjeruju da nije drpio pohabani šalajbuk zbog afere pod kredencom. Jedva je čekao jutro, a mrak se prilijepio za zemlju i nikako nije dozovoljavao da svane.

-Kućeš to ti? – osorno ga upita žena ujutro.

-U mal materinu, eto kud ću. Odo otkrit’ ko mi pravi cirkus od života.

-Baš ćeš nedjeljom otkrivati…

-Baš.

-Dovuci se kući prije mraka. Doće nam Jadra i Dragan. Hoće nešto da nam daju.

-Sigurno starudija kakvih što im je bilo žao baciti pa da nas obuku.

-Tvoj brato ni to ne donese.

Sulejman je došao po Jareta. Bio je to prgav čovjek u ranim šezdesetim, a muka ga natjerala da po stare dane taksira jer je imao bolesnu ženu. Pomogao je Jaretu da uđe u auto. Dan je bio hladan i sve je vonjalo na snijeg. U Gradačcu ih je dočeka gužvurina do mile volje, a Jare je iskoristio svoj gips i neprospavanu noć koja se ocrala na licu i namoljak’o ljude da ga puste preko reda. Klupa ispred vrata gdje je bio čuveni hodža je bila ista kao u policijskoj stanici sinoć, a zadnjica mu je trnula kao da nije njegova.

-Zar je moguće da je voliko ljudi unesrećeno? – prošapta ženi koja je sjedila do njega.

-Šuti, sinko. Ajd nas, al’ meni žao omladine k’o što si ti. Vidiš sve bolesno. Mene želudac boli, a doktori kažu nije ništa.

-Ko je voliko zaglavio kod hodže u ordinaciji? – upita Jare negodujući.

-Ovde je uvijek red. – ubaci se Sulejman koji je stojao pored Jareta.

-Jest. – reče čovjek koji je sjedio preko puta njih.

-Sat vremena ne izlaze.

Jare je čuvao džep u kojem je njegovih zadnjih sto maraka. Nakon određenog vremena otvaraju se vrata hodžine ordinacije, ukaza se ruka, a na ispuženoj podlaktici bila je do zgloba šake jedna ručka, a blizu lakta druga ručka skupe torbe u koju je žena nešto stavljala. Jare pogleda u ženu i ščepa je za onu tašnu.

-Daj vam tu torbu. Sihire na sunce!

-Pusti me, luđaće jedan! – dreknu Jadranka iza koje su bila djeca i Dragan.

-Kučko jedna, ja sumnjam na ljude kad ono ti mi praviš. Suljo, snimaj govna, da svi vide da su bili u hodžinoj ordinaciji. Snimaj, kad ti kažem!

-Ti si totalno lud. – vrištao je Dragan pokušavajući preko djece da dokopa Jareta.

-Ja lud? Jel’ ja? Ja sam pod sihirima. – brojao je Jare dok je rovio po torbi kojoj je pukla ručka od nagurivanja.

Uhvati Jare nekakve zapise koje je hodža dao Jadranki i koji se trebaju pokiseliti u flašu vode, odmota ih i poče stavljati u usta.

-Eto vam vaši sihiri, eto vam. Meni ste ih večeras mislili unijet’ u kuću, mamicu vam osihirenu! Neće mene više inostrana guja ujest’.

Dragan ga uhvati za revere, a onda se umiješa neka žena kojoj bi žao Jareta pa oplete Dragana po nogama. Nastade čitava cika u hodniku.

-Ovde sve bolesno i unesrećeno. Došli ljudi da se spase, a vi zdravi, pravi i puni para došli da meni pravite, da mi kuću srušite. E, neće moć’. Ima Boga da je k’o miš. E, nek sam vas uhvatio volim više neg’ pare… – drekao je Jare dok ga je Dragan udarao.

Izašao je i čuveni hodža pa naredio da se svi akteri ovog cirkusa udalje i napolju lijepo pobiju. Jare je pokušao ustati, ali se saplete i dočeka na onu ruku kojom je dokopao torbu sa sihirima. Sulejman ga izvede napolje, a Jadranka i kompanija nestadoše brzinom munje. Kleli su dan kada im je Jela predložila da idu hodži zbog problema sa djecom kojoj je sve pruženo, a koja se uprkos tome ponašaju bahato, raspinički i neradnički kao da ih je Jare lično pravio. Dođoše do automobila koji su parkirali dovoljno daleko od hodžine ordinacije da ih slučajno ko ne bi po autu slučajno prepoznao u prolazu i nestadoše u magli novembarskog dana. Jaretova ruka buknu k’o samun i Jare se nakon nepunih sat vremena nađe na hodniku ortopedije.

-‘Bemti sve hodnike ovog svijeta, vikendom pogotovo! – drekao je po bolnici.

Slomio je dva prsta i dobio dodatnu dozu gipsa koji uzrokuje svrbež.

-Ti, čovječe, kao da si naograjso. – reče doktor kada ga ugleda.

-Jesam, doktore, imam i snimak da to dokažem!

Objavio

rapunzelstar1

Ja sam jedna zlatokosa bosanka koja je odlučila opisati svoje djetinjstvo, uspone i padove i sve ono što me život naučio kroz priče. Tu sam da motivišem, nasmijem do suza, a ponekad i rasplačem. Moje priče su istinte jer pored ovoliko istine nemam kad da izmišljam, a i kad izmislim to će biti istina jer sam ja izmislila. Ostalo što vas zanima o meni pročitajte u pričama!

Jedna misao o “Dokaz”

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s