Ruka spasa

-Stižem! Ništa ne fatajte golim rukama. – kreknu Jare.

-Sine, nemoj ti…

-Mati, daj mašice i pomozi mi da obujem cipelu.

Petrovica i Merkelovica su izašle napolje. Stvori se i Mirko, a i njegova žena kad vidje da Mirka nisu udaljili sa lica mjesta. Nije da nije Jaretu došlo da Mirka pošalje na prebivalište prije rođenja, ali se suzdržao zato što je Mirko dragocjen prenosioc informacija po selu, posebno informacija ovog tipa. Izvadi Suljo mašicama crvenu, plišanu kutiju koja je bila skrivena u rupi koja je nastala tako što se tu cigla okrnjila. Bi majušna kutija za nakit ušuškana sijenom što je izazvalo komešanje među rajom koja se okupila u krug oko Jareta. Na poleđini kutije vrištalo je zlatno slovo J, a u kutiji je bio prsten od bijelog zlata sa tri crvena kamenčića različitih veličina.

-Pa ja! J k’o Jadranka! – siktao je Jare.

-J k’o Jela. – izusti Mirko.

Spakovaše prsten zajedno sa kutijom u kesu. Sve je ovo odrađeno mašicama i pincetom koju je Mirkova žena rado donijela od kuće.

-Kućemo sad s prstenom? – drhteći izgovori Ruža.

-U kuću ga ne nosite! – dreknu Jare.

-Slažem se! – reče Mara koja ne može da vjeruje da se ovo dešava baš njima.

-Pa šta ćemo sad?

-Ti, Drago, sutra pravac jednoj ženi koja skida tu magiju. Ona ne pravi već samo pomaže unesrećenima. Znam ja đe, vozio sam jednu porodicu proljetos. – ubaci se Suljo.

-Obavezno! Daće ti, sine, mama šta para. – izgovarala je kroz suze Ruža.

-Đe ćemo prsten do sutra? – upita Mara.

-Nek bude kod mene. Ja u to ne vjerujem. Otkud znate šta je prava istina? – ubaci se Merkelovica.

-Evo istine! – dreknu Jare pokazujući gips.

-Nemoj me vuć’ za jezik. Daj tu prstenčinu! Ovo radim samo da ti žena i mati mirno spavaju. – procijedi Merkelovica dok je Petrovica gurka laktom.

Merkelovica i Luca odoše sa prstenom, a ostali zasjedoše u Jaretovoj kući do kasno. Sve je Jare detaljno ispričao Mirku, pokazao mu snimak i prste kao dokaz. Mirko je pažljivo slušao, povezivao ljude i događaje, u glavi gradio listu ljudi s kojima se Jadranka i Dragan druže, nevolje koje te ljude spopadoše, kreirao uzročno – posljedične veze i sve klimao glavom kao da mu to klimanje razbistrava mozak.

-Idem i ja s tobom sutra. – izjavi.

-Može. Krenućemo u osam ujutro.

Uzeli su na uranak onaj prsten mašicama od Merkelovice i otišli ženi koja skida crnu magiju. Jedva se Jare uzvera do te žene koja je vršila operacije skidanja magije u nekakvom mutvaku koji je od glavnog puta bio odijeljen nekakvim stepenicama uzbrdo kojih je, čini mu se, bilo bezbroj.

-Vas dvojica iziđite! – naredi žena koja je na sebi imala cvijetne dimije i nekakvu majicu od materijala koji vjerovatno kolje i izaziva svrbež.

– Sjedi, sinko! Auuuuu. Nije dobro.

-Nije.

I ona je imala mašice. U nekakvom starom šporetu jedva da je vatra naložena. Ništa ne gori, samo u ložištu leži žar.

-Sad mi reci što si ovde.

-Nek ti, gospojo, ovaj gips sve kaže. I ovo. – govorio je pružajući joj kesu sa malom kutijom.

-Auuuuuu! – izusti dok među kažiprstom i palcem drži onaj prsten.

I Jaretu se pruži prilika da bolje osmotri prsten. Nije to bio psten već prstenčina.

-Kolko imaš djece?

-Troje.

-E, sinko, svaki ovaj kamen ti predstavlja po jedno dijete. Ko god ti je napravio…

-Svastika!

-Ko ti je napravio nije se štedio. Ovo košta, brat bratu, više od hiljade.

Kad Jare ču hiljada, proguta podatnu slinu.

-Prsten je simbol zaruke.

-Kakve zaruke?

-Sa šejtanom, sinko, zato i nemaš bijela dana. A ovo crveno kamenje je krv, a đe krv tu nema napretka.

-I nemam napretka! Šta ću sad?

-Na pravom si mjestu.

Pokri mu krupna žena glavu nečim, a Jare se uzjogunji u strahu da vračara ne pobjegne sa prstenom. Ču škripu mašica, neke njemu nepoznate riječi i hučanje vode. Nešto puče i žena mu skide ono sa glave.

-Čul’ ti, sinko, kolko puče olovo?

-Dernulo je k’o protivtenkovska mina.

-Jesi sad svjestan kolko ti je napravljeno? Sad se napij ove vode!

Jare dokopa onu vodu i nage k’o pivu pred prodavnicom sve gledajući gdje je prsten. Žena posadi prsten u onu kutiju, poprska ga vodom po kojoj je plivala garež i umota kutiju u neko haljinče.

-Slobodno ga sad rukom uzmi, neće ti ništa bit’ i još danas zafijari niz tekuću vodu.

-I sad sam ja znači spačen?

-Ti si, sine, doš’o u zadnji tren. Da nisi i na djecu bi ti prišlo i svi bi, jedno po jedno, nastradali.

-Nastradali?

-Kad ti je neko u kući sa šejtanom zaručen, ote se zaruke prinesu i na njegov porod i na živinu.

-Kolko sam ti dužan?

-Dvjesta maraka.

Jaretu se zanesbesa čim ču cifru. Kleo je Jadranku u sebi zamišljajući kako je udara onom štakom što mu je Sulejman bio posudio na korištenje. Sjede u Suljin auto pozada i šejtan za kojeg je bio zaručen mu ne dade mira. Odmota onu kutiju pažljivo, izvadi prsten i stavi ga u džep pa zamota kutiju i reče sve ono što mu je gatara rekla. Suljo stade blizu rijeke, a Jare zafijari kutiju prebirući po glavi da li je učinio pravu stvar. Zamoli Sulju da stane blizu apoteke. Insistirao je da ide sam uprkos povredama pa se odgega kao po lijekove i čim ih izgubi iz vidokruga, požuri koliko mu povrede dozvoljavaju i obre se u zlatari da procijeni vrijednost prstena.

-Hajmo ovako, gospodine, ja vama dajem četristo pedeset maraka. Uzmite ili ostavite.

-Uzimam.

Svrati Jare u apoteku, kupi paracetamol i pogladi pun džep.

Kod kuće su ga iščekivali sa nestrpljenjem.

-A gdje je tata? – upita djevojka baku Ružu.

-Ma pusti, sine. Kako ti je bilo na takmičenju?

-Iako naša škola nije osvojila nijedno od tri mjesta, bilo je odlično.

-A šta se ovdje dešava?

-Stari naograjs’o. Otiš’o gatari. – kroz smijeh dobaci brat gimnazijalac.

-Otkud mu te gluposti?

-Naš’o na košari među ciglama nekakav prsten, šuti!

-Molim?

-Tetka Jadranka mu valjda pravi. Ufatio je kod hodže.

-Pa gdje je sad prsten?

-Otiš’o niz vodu! – dreknu Jare sa vrata.

-Kakvu vodu?

-Tekuću. Bacio s mosta.

Djevojka je ušla u sobu i počela se tresti. Večeras se treba naći sa momkom. Ionako je ljut što je išla na takmičenje u plesu. Njen momak se zove Jasmin i niko od ukućana ne zna ni za njihovu vezu, a ni za to da su već mjesec dana zaručeni. Namjerava je oženiti kada završi školu. Bojala se njegove reakcije. Znao je ponekad biti agresivan, ali je to pripisivala njegovom stresnom poslu. Vozio je špediciju, bio udaljen od nje i kuće i trpio ludog šefa. Njegovu posesivnost i neopravdanu ljubomoru izjednačavala je sa obožavanjem, a ponekad je znala uhvatiti sebe kako se boji njegovih reakcija. Jare je takav kakav jeste, ali ženu i djecu nikad nije udarao. Zabrinuta djevojka nije smjela reći momku šta se zaista desilo sa prstenom pa je odlučila reći da ga je izgubila. Izašla je iz kuće, stavila kapu i krenula niz put. Momak ju je čekao na osami pa su odatle trebali otići u grad. Nakon čvrstog zagrljaja i bučnih poljubaca, pripiti momak upita gdje je prsten. Ona spusti pogled i reče da ga je izgubila.

Objavio

rapunzelstar1

Ja sam jedna zlatokosa bosanka koja je odlučila opisati svoje djetinjstvo, uspone i padove i sve ono što me život naučio kroz priče. Tu sam da motivišem, nasmijem do suza, a ponekad i rasplačem. Moje priče su istinte jer pored ovoliko istine nemam kad da izmišljam, a i kad izmislim to će biti istina jer sam ja izmislila. Ostalo što vas zanima o meni pročitajte u pričama!

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s