Ko rano rani…

Jednom sam pila jutarnju kafu sa komšinicom koja je izjavila između dva srka kafe da nema hljeba od onih koje sunce nađe u krevetu. Komšija koji je također pio kafu s nama, inače neviđena spavalica, složio se s njom brže bolje i dodao da su kod njega svakako spuštene roletne sve dok valjano ne progleda na oči. U očima mnogih „biti vrijedan“ znači poraniti, zoru prevariti i dvije sreće ugrabiti, no da li je to ustvari tačno? Ljudi koji rade od kuće poput mene, znaju veoma dobro koliko noći mogu biti dragocjene upravo zato što svi spavaju i što gotovo nikad nema iznenadnih situacija koje pretumbaju planove koje su u danu sasvim normalna pojava. Eh sad, pošto mnogi spavaju, a spavanje kao što znamo isključuje djelovanje, gotovo niko ne vidi svjetlo koje je gorilo do sitnih sati, ali veoma dobro vide kada prvu jutarnju iznesete pred kuću u podne i razvlačite je k’o pravi čitavih sat vremena. Jedno je vrijeme internetom kružila slika Vladimira Putina na kojoj je pisalo da on ustaje u podne. Tu sam sliku drage volje poturala u vidno polje svima koji su mi pokušali prišiti izmišljenu sramotu zvanu ustajanje u podne. Zanimljivo je i to što se svako ustajanje nakon osam zove ustajanje u podne. Jednom me ona komšinica s početka priče pitala koliko ja zapravo vremena provedem u pidžami. Zastala sam na trenutak i počela panično u glavi računati – šest do osam sati spavanja, minimalno dva do tri sati pisanja jer pišem noću, sat pijenja kafe… Auuuu, to je stvarno puno sati u pidžami, mislim ako je se ono uopšte i moglo nazvati pidžamom jer sam spavala u bijeloj, pamučnoj majici koju sam dobila pred izbore i mekanom šortsu koji mi se nije sviđao za van, ali je bio toliko udoban da sam mu ustupila punih dvanaest sati svog vremena. Imala sam i ja pidžamu pidžamom, ustvari dvije, ljetnu i zimsku, uredno ispeglane i složene na dnu ormara, na povatu, kako bi se reklo, za ne daj bože bolnice.

Čim sam preračunala sate provedene u kvazi pidžami i pokušala cifru prevaliti preko usana, zove me kurir brze pošte jer ima paket od firme Kristi line za mene. Sadržaj paketa – fantastično rublje koje se čuva za daj bože i ne daj bože situacije, bebi doll dvodijelna spavaćica i ogrtač sa istim dezenom, čarapice – kratke, duge, dokoljenice, najlonke, sa perlicama, bez perlica, gaćice i potkošulja u paru… Dok sam skidala etikete i prislanjala dobijeno uz tijelo prije pranja da vidim paše li mi, shvatih da bi bilo glupo čuvati nešto ovako fantastično za situacije do kojih, uz malo sreće, možda nikad neće ni doći poput zaglavljivanja u bolnici. I sve one godinama servirane floskule koje su podsticale na nerazumno čuvanje super stvari koje je, zamislite samo, neko osmislio da nam pruži užitak i uljepša ovo malo života, padoše u vodu tu pred ogledalom. Kao da je bitno u čemu spavaš, ionako niko ne gleda! – rekoše. Ali zar nije poenta osjećati se fantastično baš kad niko ne gleda, zar mi nismo najviše mi baš onda kad niko ne gleda?! Znate šta mi se najviše sviđa u mom blogerskom životu? To što uvijek mogu birati s kim ću raditi (život mi neumoljivo šalje divne ljude i fala mu), šta ću reklamirati (što udobnije) i što nerijetko iz kutije koja mi bude poslana ispane i neko prosvjetljenje koje rado dijelim s vama uz onu dozu mudrovanja koja mi je svojstvena.

Kristi line bebi doll

Možda i grabi dvije sreće onaj ko rano rani, ali meni je i ova jedna sasvim dovoljna jer sreću ionako čini pregršt malih stvari (i mekanih spavaćica sa elastičnom gumom oko struka, čarapica, najlonki sa dezenom koji obara s nogu, udobnog donjeg veša i još bezbroj divnih stvari za odrasle i djecu koje možete pronaći OVDJE), pa se često i zapitam kud bih ja sa te dvije sreće na uranak?! A da ugođaj bude potpun, ne zaboravite i ogrtač koji mi je pokazao da se ne moraju baš za sve u životu zasukati rukavi jer su za uživanje rukavi već skrojeni po taman mjeri (i ukrašeni čipkom)! Ako i poslije čitanja ovog teksta razmišljate vrijedi li čuvati stvari za posebne prilike, pročitajte tekst ponovo!

Objavio

rapunzelstar1

Ja sam jedna zlatokosa bosanka koja je odlučila opisati svoje djetinjstvo, uspone i padove i sve ono što me život naučio kroz priče. Tu sam da motivišem, nasmijem do suza, a ponekad i rasplačem. Moje priče su istinte jer pored ovoliko istine nemam kad da izmišljam, a i kad izmislim to će biti istina jer sam ja izmislila. Ostalo što vas zanima o meni pročitajte u pričama!

Jedna misao o “Ko rano rani…”

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s