Tuđina

Selim je sjedio na panju ispred kuće i osposobljavao lampu karabitušu. Načuo je u selu da njegova rodica Husinica ima karabida, pa se potrudio da je ubijedi da mu proda makar pola karbonskog iseta. Bila je ta Husinica vazda tvrdica i čim uoči da na nešto valjano navališ, odmah i cijenu uredno podigne, ali to Selimu nije nimalo smetalo, jer su njegovi ciljevi bili viši od njene pohlepe.

• Taman da ovo obavim, pa će mi utom doć’ i žena. –  pomislio je – Ja njene sreće kad sazna da sam doš’o do karabida…
  Selimova je žena Halima, u selu poznatija kao Rahimićnka, otišla u čaršiju da kupi podmjeru za Bajram. Osim spiska za bajramsku podmjeru ponijela je i zasebni spisak na koji je popisala sve šta njeni unučići vole i konzumiraju. Oni su na zapadu stekli neke prehrambene navike, pa čim oči otvore žele skrišku pomazanu nutelom. Jela na kašiku zaobilaze kao bogobojazan insan grijeh i rado jedu pizze koje se zaleđene i pouljene stave na samo pet minuta u prethodno zagrijanu rernu na najvišoj temperaturi i nekakve šunkaste salame. Pronašla je ona i bombone u obliku crva po kojima su bili kristali nekog šećera koji je kiseliji od divljaka jabuka, zobene pahuljice, kakao, a uzela je i karton mlijeka za svaki slučaj, jer su djeca lani odbijala piti domaće, kravlje mlijeko kojeg doduše sad i nema jer im je krava steona. Čim je Selim uočio ženu, ustao je sa panja i pohitao prema kapiji.
• Daj to vam, teško ti je! Jesi sve našla?
• Jesam.
• Sve sam se pribojav’o da ti se neće slošit’ u čaršiji od posta i da se neće niko zauzet makar da nazove ona hitna kola. Znaš kakav je danas svijet…Stari smo mi za post.
• Neka, Selime, neka. Dabogda da ćemo iduće godine uopšte moć’ postit’, pa da bar ovaj ramazan ispostim.
• To si rekla i prošle godine!
• Ja se nešto otoga i ne sjećam.
  Dok je Selimovica razvrstavala kupljeno, Selim je nosio stvari u zamrzivač na spratu. U pola te rabote zazvonio je telefon.
• Naša Dina! – radosno povika žena čim vidje sliku svoje kćerke na ekranu veličine muške šake.
  Dina je njihovo jedino dijete i dobili su je u četrdeset i drugoj starosnoj godini, osnosno nakon dvadeset i dvije godine braka. Poslijeratni rat ju je odveo daleko od Bosne i bosanskog, a danas živi sa porodicom u Berlinu.
• Mati, kud si se ti tako sredila?
• Išla do grada. Morala mati uzet’ stvari za Bajram.
• Stvari za Bajram? – začuđeno će kćerka.
• Moj sinko, ne mogu vas prazne kuće dočekat’.
• Mati, mi ne dolazimo, nemamo računa. Pesto nam eura treba za put, plus putarine, bolje da taj novac vama pošaljem da kupite sebi koju preobuku. A vala, iskrena da ti budem ne parča mi se ni godišnji. Odosmo mi za mjesec dana na more, a onda ćemo svratiti vama na dan dva. Cijelu godinu radim k’o kljuse, pa je red da se k’o čovjek odmorim. Pravo da ti kažem neću ni djecu da izlažem zamornom putu radi dva dana Bajrama, a pored svega toga, kakvog uopšte ima sadržaja za djecu tamo, kakvog? Nikakvog! Gradić mali, selo k’o selo, šta imaju vidjeti?
  Halima je gutala pljuvačku priželjkujući da ugasi vatru koja je naprasno buknula u želudcu – utočištu neke nestašne bakterije koju učeni zovu helikobakterijus pilari.
• Jesi li pravila baklavu? – pokuša mati skrenuti s teme.
• Baklavu? Ma daj! Ko to još pravi? Ovdje kod nas ima jedan Turčin trgovinu, tu nakupujem pet vrsta baklave, bolja od pravljene sto puta. Ima i zelene baklave s pistacijama. Ma prste da poližeš. Prvi dan Bajrama ne radimo, pa ćemo izaći na ručak, onda djecu odvesti u luna park, prezalogajiti opet šta usput, doći kući, istuširati se i spremiti za nove radne pobjede.
• Ode, šćeri, mati ove stvari poslagat’. Pozdravi zjenice oka moga – Aldina i Damira, pa se čujemo. – izusti Selimovica i dodirnu crveno u dnu ekrana.
  Selim je sjedio na kauču i brisao suze.
• More, more… – ponavljao je – Neće more nikud mrdnit’ ni za dva’es’ godina, a mi ‘oćemo. Nema sadržaja, ej Rahimićanko, nema sadržaja? A ja jedva iščičio od Husinice karabida da im pokažem kako smo ga mi pravili pucaljku i divili se prsku, da im onda raspalim karabitušu i pokažem pod kakijem sam svjetlom iz zemljine utrobe vadio ugalj – uzdisao je Salih – čak sam im i zecove nabavio, a šta će meni đututumu zecovi, šta će mi? I krava treba da se oteli, da vide telku koju bi ja prod’o kad stasa, pa im od toga šta uzeo il’ im dao pare da šta sebi uzmu, djeca su, a djeca imaju svakake potrebe. Tugo moja, zar na đedovom i naninom krilu nema sadržaja? Koji će nama vrag preobuke, imam minimalno trideset neotpakovanije košulja sa šljemenskih? Ako joj je žao para za puta, poslaćemo joj jednu pemziju, da se i ove naše oči još malo unučad nagledaju.

Izašao je napolje i kod prvog komšije ugledao radnike. Kopaju neki kanal. Došlo mu da ih zamole da ga živog zakopaju. Taj mladi komšija je bio oženjen nekom policajkom i živjeli su potpuno neopterećeni onim svijetom, a i ovim. Uživali su punim plućima, svodeći komunikaciju sa Selimom i Selimovicom na zdravo za zdravo, jer im se nije dalo slušati priče o onome kako je nekad bilo. Stalno su bili u žurbi, rušili, gradili i majstore gledali sa visine. Jednom im je sedmično dolazila i spremačica. Djece nisu imali, pa je Selim mislio da mu komšije tište iste nedaće kao njega i njegovu ženu nekada. Prikučio se jednom ogradi dok se nešto raduckalo i obratio se komšiji koji je oblijetao oko majstora.

• Neka, lijepo je, samo gradite, mladi ste. Još kad vas Bog obraduje, pa vam podari jedno kmekavče… Zapamtite, sve je volja božija, pa i to. Mene je u četerest i drugoj…
• Kod nas nije volja božija već naša. Mi nećemo potomstvo. – izreče mladi čovjek koji kao da je pročitao Selimove misli “pa kome onda voliko gradite”.
  Onda pomisli, ali ne izreče:”Kome si ti gradio, ionako ti dođu na dva dana, a kad umreš, daće imetak bud’ za što?!”
  Selim ovaj put pročita misli svog komšije, pa se pozdravi i ode za svojim poslom.
  Prvi dan Bajrama se lepršavim korakom uvuče u selo. Mladi bračni par iznese na gornju terasu suncobran i neko piće drečave boje. Došla im je spremačica koja je bila prinuđena povesi i dijete sa sobom. Dječačić je preskakao nedavno zakopani kanal, a mati mu je gvorila da bude dobar i da ne napravi kakve štete, jer nemaju od čega platiti. Mladi bračni par je pojačao muziku dok je dječak u ruci držao flašicu vode i sendvič. Selimu i Selimovici su na uranak navratile kćerke njegove tetičine, ispile po čašu gaziranog soka, zapalile po jednu i otišle svojim putem. Ležali su, svako na svojoj strani mekane ugaone garniture i buljili u plafon kao da će na stropu biti ispisan odgovor na pitanje “čime smo ovakve Bajrame zaslužili”. Odjednom zazvečaše uzdužno sklopljeni plastični dijelovi jeftine zavjese protiv muha i u kuću im uletješe žuti mačak i dječak. Selim i Selimovica skočište, a uplašeni dječak reče:”Ja sam samo htio dat’ svog sendviča maci, a ona samo bježi. Šta ima kod vas?”
• Kod nas, sine, ima Bajrama.
• Aha, pa zar se ležeći slavi Bajram?
• Jok, al’ mi čekali gosta, pa kad nam je gost već tu vrijeme je da se počne slaviti. Čiji si ti?
• Ja sam sin Vasić Danijele i Kovačević Denisa koji je sad u zatvoru u Zenici. Moja mama čisti kod vašeg komšije.
• Tvoja je mama je ona mladica, ona plava?
• Jest.
• Ko bi rek’o da ona ima tolikog sina?
• Niko, al’ to je zato što sam ja stig’o iz stomaka u nevakat.
• Zar blagoslov more stignit’ u nevakat? – ražesti se Selim.
• Može, djede. Evo ja sam živi primjer. Stig’o sam kad je mama išla u srednju školu, pa je zbog mene nije ni završila. To mi djed i baka govore kad god su ljuti i kad god me moraju čuvat’, a čuvaju me kad mama radi, a ona tako puno radi. Danas me nisu htjeli čuvat’, jer idu nekom na Bajram, pa su rekli da sramotu neće da vode sa sobom. Ja sam sramota, a kako se vi zovete?
  Selimu opet krenuše suze, pa izađe napolje i odluči da ode obavijestiti dječakovu majku da je dječak kod njih i, ako treba, da je izmoli kao Husinicu za karabid, da dječak bude kod njih dok ona ne završi posao.
• Može, zašto da ne, ali pazite, nemiran je i pobezobrazan k’o i sva djeca. Ako šta napravi, samo ga udaljite iz dvorišta i slobodno mu složite jednu iza ušiju. Moj izlude kad ga čuvaju. Isti ćaća, šta da Vam kažem!?
  Selim se vratio i rekao ženi:”Pomeći nam jelo i piće na hastal! Ne može gost nasuvo sjedit’.
• Evo i moj sendvič, podijelićemo ga na tri dijela, ustvari na dva, pa ga vi pojedite, doš’o sam na slavlje praznih ruku, koja sramota!
  Selimovica je zastrla sto bijelim stoljnjakom, iznijela i slano i slatko i odvela dječaka u ostavu da izabere sok. Dok su jeli, primijeti na muževom licu širok osmijeh.
• A šta se radi kad jedemo? Nikad nisam slavio Bajram.
• Znaš li šta je karabid?
• Ne znam.
• E, onda ćemo se dobro zabaviti.
  Selim je nakon jela izveo dječaka iz kuće, iznio očišćenu karabitušu, objasnio dječaku kako je nekad kopao ugalj u jami i po kojem principu radi lampa kopaljka. Ušli su u magazu da dječak vidi koliko svjetlosti proizvede ta lampa. Nakon toga je usuo karabid u konzervu, nalio vodu preko toga i prošetali su do sredine njive da pucaljka, Selimova omiljena igra iz djetinjstva, ne bi uznemirila životinje. Selim je zapalio kresu šibice i stavio u konzervu. Sklonili su se i čuli prasak.
• Ovo se, sine, zove pucaljka. Prerast’o je nju đedo davnije dana. Vi imate petarde. Kad odrasteš uvidiš da pucanje i nema nikakva smisla, al’ eto, nisam stijo da moja unučad ne znaju kako sam se igr’o u ono vrijeme.
• A gdje su ti unučad?
• Daleko, daleko.
• Selimeeeeeee! – povikala je Halima – Krava nam se teli!
  Dječak je uskliknuo radosno.
• Eto meeee!
  Niotkud dođe pojačanje, pa se u štali nađoše Selim i dvojica komšija. Dječak je sve posmatrao stojeći na pragu štale željno iščekujući bebu krave.
• Ja ne znam šta je njima. – komentarisao je mlađahni komšija – Koji će im vrag ona krava kad sve mogu kupiti? Imaju dobru penziju, kćerka pošalje…
• Ni bajramovati ne mogu bez štalskog smrada, cccc! – dodala je njegova žena i dosula sebi drečavog pića u skupocjenu čašu.
  Kada se krava otelila, dječačić je zamolio Selima da pipne telku. Komšije su otišle kući, jer je i njima Bajram, a utom je i Danijela završila sa čišćenjem, pa je došla po sina.
• Uđi! – naredi joj Selim očinskom strogošću – Bajram je, ščeri, sjedi i jedi. Toliko smo bar mi stari zaslužili od bosanske omladine.
  Selimovica je iznijela opet onaj stoljnjak i zdjele pune hrane.
• Je l’ on bio dobar? – pitala je punih usta.
• Zlatan! – oduševljeno će Selim – Zlatan! – ponovi ne bi li mlada majka uvidjela zlatnoću svog djeteta – A ti, Rahimićko, uzmi sad onaj veliki ceger iz Hoffera, pa sve pice iz zamrzivača, crni evrokrem što ga djeca po Evropi jedu, one šunkaste salame, bombone crve i sve što si onomad nauzimala, pomeći da poklonimo ovom dijetu. I, živa mi bila, donesi dera novčanik, da dadnem i bajramluk.
• Ne treba! – reče Danijela – Dovoljno što vam je smet’o danas. A i mene ste ugostili, a ni imena vam ne znam. Dosuše, viđali smo se u prolazu…
• Treba! I napakuj im hrane u zdjele. Sve je domaće, sve! Nije Bajram svaki dan.
• Šteta što nije! – tužno će dječak.
  Selimu opet zasuziše oči i sebi u njedra reče:”A rekoše da nismo zanimljivi i da u nas nema sadržaja!”
• Imaš sedamdeset i tri godine, a još nisi shvatio da ljudi stalno lažu! – opomenu ga dječak.
• Bože me sačuvaj, ja ne znam kako ste ga trpili cijeli dan. Mora da imate čelične živce. On na svaku ima odgovor, na svaku. Ne zatvara usta čak ni kad spava, k’o kakav advokat. – prozbori Danijela dok pali cigaretu.
• Ako je i neka je. – privuče Halima dječaka sebi i poljubi ga u obraščić napuhan od onih bombona crva.
  Selim i dječak su bili toliko glasni da niko nije ni čuo automobil koji se zaustavio ispred kuće. Zvono ih prekide u veselju. Selimovica otvori i ugleda kćerku.
• Nije valjda da ste mislili da nećemo doći? E, mati, mati, biće, bona, mora samo neće biti nas. Zar da bajramujem u tuđini? Sad će i moji, samo da povade stvari.
• Ženo – šapnu Selim – ja proćerd’o sav karabid.
  Tog je Bajrama 1439. godine po Hidžri Mahmutović Selim shvatio da je život često poput bombone crva. Moraš izdržati kiselkaste kristale da bi ti neko sa nebesa šakom i kapom poslao slatkoću.